Egipatski gorak šećer

A duž Nila dobrim delom i uspavljuje pobunjeničke pomisli onih koji trpe nedaće, ali i nemilosrdnost vlasti prema glasnijim nezadovoljnicima.

Zijad Baha el Din, bivši potpredsednik vlade, „uprkos ekonomskoj mizeriji“, ne očekuje nemire: „Posle pet godina političkog previranja, Egipćani nemaju mnogo apetita za dramatične promene i većina je spremna da podnosi tegobe kako bi izbegla nova stradanja.“

Kolumnista Mohamed Abo el Geit ipak se pita – kako novijih nemira nije bilo zbog prolivanja krvi – hoće li buđenja biti zbog šećera i pirinča.

Ove dve namirnice su – uz tanku lepinju (ajš baladi), glavicu luka i gusto ukuvani bob – večna mera skromnih dnevnih narodnih potreba, a dobro zaslađen čaj je i tradicionalno zadovoljstvo svih građana.

Upravo odobreni zajam Međunarodnog monetarnog fonda, uz strogu kontrolu, od dvanaest milijardi dolara, posle trideset iz Saudijske Arabije, Emirata i Kuvajta – loše potrošenih prethodnih godina, dobrim delom samo za preživljavanje i na „velike zamisli“- treba da spase zemlju „tihog izdisanja“, naravno uz stezanje kaiša, kako bi Egipat ponovo bio mitološki „bogati dar Nila“.

Prema publikaciji nezavisne Centralne agencije za javnu mobilizaciju i statistiku danas samo petnaest procenata stanovništva „živi relativno pristojno uz prihvatljiv pristup obrazovanju i hrani, a možda i zapošljavanju“. U ovoj grupi je i deo srednje klase – uključujući lekare, univerzitetske profesore, novinare i bankare, kao i državne službenike, koji imaju pristup internetu i novinama i oni direktno učestvuju u političkim i ekonomskim aktivnostima, uključujući i podršku opoziciji predsedniku Abdelu Fatahu al Sisiju.

Izveštaj nalazi da osamdeset pet odsto Egipćana živi u veoma lošim uslovima, uz visok stepen nepismenosti i neuhranjenosti, što je dovoljno da „negativno utiče na njihovo fizičko i mentalno zdravlje“. U osnovi, njih ne interesuje politička scena, „ukoliko nisu finansijski nagrađeni“.

Domaći analitičar Mohamed Abul Gar ukazuje na pitanje osetljivog odnosa države i te većine, a odgovor je – kaže – „veoma zabrinjavajući“, jer ovi ljudi teško da imaju ozbiljnog uticaja na poštovanje zakona i, naravno, nema ih nigde, ni u najosnovnijim službama države. Napominje da na tih 85 procenata, koji su skloni da spas „iz ovozemaljskog pakla Egipta nađu u islamskim obećanjima raja“, jedino mogu da imaju uticaj verski radikalni salafisti i Muslimanska braća. Mesijanski savetuje da predsednik i država okončaju neprijateljstvo sa petnaestoprocentnom manjinom i da zajedno počnu proces razvoja i demokratizacije.

Egipat je sada bogato poslužen sa dvanaest milijardi dolara – najviše novca ikad odobrenog nekom na Bliskom istoku – za koji MMF napominje da služi strukturalnim reformama, kao jedino mogućem pojasu za spasavanje. Vladine službe su odmah demantovale glasove da će prva tranša otići za namirivanje duga stranim petrolejskim kompanijama i drugim poveriocima. Najavljen je plan da se postepeno ukinu subvencije na gorivo, vodu i električnu energiju, da se smanjuju deficit budžeta i javna potrošnja, ograniče socijalna davanja, ali i siromašnim dužnicima pomogne u otplati kredita i da povećanim taksama porastu prihodi države. Ministri nagoveštavaju i skoriji rast BDP od četiri procenta.

Sumnjičavi stručnjaci nisu sigurni kako će se namere ostvarivati, pošto trećina stanovništva živi sa prosekom od jedva dva dolara dnevno, a upravo objavljena devalvacija prepolovila je vrednost domaće funte, koja je prešla na plivajući kurs, uz automatska poskupljenja i nestašice nasušnih potreba.

Od obaranja autokrate Hosnija Mubaraka u arapskom proleću 2011. i dve godine kasnije demokratski izabranog predsednika islamiste Mohameda Mursija, dolaskom vojnika čvrste ruke Sisija, demobilisanog kao feldmaršala, Egipat ne uplovljava u mirne vode, ni ekonomske, ni političke. Plaća danak sklonost represiji (kažnjavanje i zabrane) i praktikovanju „ekonomske nepismenosti“ (megaprojekti poput ideje o novoj pustinjskoj metropoli, namere o podizanju mosta do saudijske obale i za osam milijardi dolara uloženih u gradnju dodatnog Sueckog kanala), ali i diplomatskom krivudanju u međuarapskim odnosima, gde je Kairo već dugo izgubio svoj nekad neprikosnoveni primat.

Kad je postao šef države, Sisi je bio izvesna uzdanica umornoj naciji iscrpljenoj opštom nestabilnošću i žrtvama, a njegove populističke poruke su obećavale svetliju budućnost. Kad su prošlog meseca u televizijskoj anketi o „boljim vremenima“ pitali vozača putničkog tricikla, neke vrste motorne rikše za jeftin prevoz, Mustafa Abdel Azim je odgovorio: „Pre predsedničkih izbora imali smo dovoljno šećera i izvozili smo pirinač.“ Posle emisije, za manje od 24 sata TV stanici Elhaja je stiglo dva miliona sličnih poruka.