Erdoganova tvrđava vlasti

Objavljujući pred televizijskom kamerom ostavku, Ahmet Davutoglu je – da ne bude zabune – poručio: „Činjenica da je moj mandat trajao mnogo kraće od četiri godine nije moja odluka nego potreba.“ Dodao je i da će nastaviti prijateljstvo sa Erdoganom „do poslednjeg daha“, a zatim i ispovest: „Čast našeg predsednika je i moja, njegova porodica je moja porodica.“

Upućeni nalaze da problem Davatoglua nije bio u tome što nije delio Erdoganove političke poglede o njegovoj istorijskoj misiji, niti se protivio predsedničkom sistemu u nastajanju. Ključ razvoda je – izgleda – što premijer „nije uspeo da shvati da njegova poslušnost nikad neće biti dovoljna“, pošto šef države više ne želi da gubi vreme u parlamentarnim igrama.

Analitičari sa strane, poput Marka Louena, rasplet ocenjuju kao brz i brutalan, pošto je predsednik vlade povio glavu kad se našao pred čovekom u čijim rukama je stvarna moć. Od profesora Davutoglua se zapravo očekivalo da bude popustljiviji, ali kako je sumnjao u neke korake i namere predsednika, izvesno je da će biti pronađen mnogo pogodniji naslednik.

Na kraju smo priče o klizanju Turske, piše Nurej Mert u Hurijetu. Njeno skeniranje „ideja vodilja“ Redžepa Tajipa Erdogana otud zaslužuje posebnu pažnju: „On veruje u svoju nenadmašnu ulogu u raščišćavanju dosadašnje republikanske prošlosti i ostvarenje sna o snažnoj Turskoj kao predvodniku sveta sunitskih muslimana. Otkad je pre dve godine izabran za šefa države, predlaže svoj politički model predsedničkog sistema na turski način. Gotovo nikad nije imao nameru da bude predsednik, kako ustav predviđa, što znači nepristrasni lider nacije. Sadašnje promene su na ovaj ili način prelazni period u postizanju krajnjeg cilja, metaforično rečeno 'pitanje života i smrti'. Mogući referendum ili vanredni izbori bili bi predstavljeni kao glasanje o sudbini zemlje. Predsednikovi bliski ljudi ne vide Erdogana samo kao otelotvorenje 'nacionalne želje', već i kao istorijsku priliku da se okonča ponižavanje velikog naroda od strane domaće pozapadnjene elite. I više od svega ovog, Redžep Erdogan se slikovito opisuje kao Saladin našeg doba, vođa koji okončava pohod Zapada na islamski svet.“

U skladu sa takvim pogledima domaći neistomišljenici se ne predstavljaju kao obična opozicija; okrivljuju se, nekad gotovo bez milosti, za neprijateljstvo prema sopstvenom narodu i njegovoj veri.

Pažljivi posmatrači navode više primera takvog pristupa. Uverenje je zastupnika „nove Turske“ čak da najveća opoziciona stranka, Republikanska narodna partija, koja je Ataturkov amanet, predstavlja epohu „ponižavanja, kulturnog otuđenja i predaje Zapadu“. Intelektualcima, nevladinim organizacijama, slobodnijim novinarima i akademskoj zajednici – svima koji su kritičari Erdoganovog poimanja olako se pripisuje da su izdajnici, obične lutke i saradnici neprijatelja Turske. Pored toga, bolno pitanje kurdske borbe za osnovna prava ponovo je grubo svedeno na „terorizam, sa kojim nema mirenja“.

Razumljivo je što se u takvom spletu – da se još jednom pomene njena preciznost – Nurej Mert u čitanju budućnosti nimalo ne dvoumi. Ona upozorava da se Turska kreće prema teškom vremenu: „Nije više u pitanju samo autoritarna vladavina. Suočavamo se sa sve složenijim izazovima promena, udaljavanjem od demokratije. Sve to će voditi i ukupnom preispitivanju turskih odnosa sa Evropskom unijom i zapadnim svetom.“

Znajući dobro ko vuče konce, čini se da mnoge u svetu sve više brine kako će se izlaziti na kraj sa Erdoganom, bilo kao saveznikom ili protivnikom. Tradicionalna predsednička, većim delom ceremonijalna, kancelarija pretvorila se u tvrđavu vlasti.

Razumljivo je da predsednik u svojim političkim dostignućima mnogo duguje deceniji – u kojoj je on bio premijer – ekonomskih uspeha sa godišnjim rastom od 4,5 odsto, pored jačanja islamske obnove osećanja i ponašanja, kao i snažne podrške „unutrašnjosti zemlje“. Ali, kako se od 2014. stopa napretka spustila na 2,9, a nezaposlenost je prešla deset procenata, Redžep Tajip Erdogan (61) sada se u vođenju nacije okreće novoj eri, u kojoj sebe priprema – kako nepopravivi cinici opisuju – za sultana u dvadeset prvom veku.

Tragači za simbolima su premerili: Ak saraj, nova predsednička palata u Ankari, sa hiljadu soba, veća je od Bele kuće u Vašingtonu i moskovskog Kremlja, a i od dvorova iz prošlih stoleća na Bosforu.