Na prvi pogled čini se da nešto nije na svom mestu. EU je, preko svog komesara za proširenje Štefana Filea, toplo pozdravila rezultat referenduma u Turskoj o dvadeset šest ustavnih promena, kao „solidnu osnovu za održiv razvoj demokratije u skladu sa evropskim standardima i kriterijumima“. Prateća napomena je da razvoj treba pažljivo da se proverava.
Istovremeno, referendum domaći politički protivnici premijera Redžepa Tajipa Erdogana čak nazivaju „islamskim prevratom na zadnja vrata“, „orkestriranom otimačinom kako bi se potkopao svetovni poredak, koji je 1923. uspostavio osnivač republike Mustafa Kemal Ataturk i davanjem religioznim konzervativcima prevlasti nad armijom i sudstvom, kao poslednjim nezavisnim čuvarima sekularne države“.
Otrovno raspoložena opoziciona Narodna republikanska partija Kiličdaroglua je u nemilosrdnu kampanju ubacila bilbord na kojem je čadorom pokrivena žena, uz poziv „Glasajte ne, ako ne želite da se oblačite kao kaluđerice“. Ipak, analitičar Ekonomista smatra da je takva osetljivost nedovoljna i da je zapravo „nepostojanje kredibilne reformističke opozicije dugotrajna slabost turske demokratije“. Sekularno – religiozna raspolućenost velike nacije – skoro osamdeset miliona ljudi – nije prvi put na proveri.
Ovom prilikom, prethodno neizvesniji rezultat, posle prebrojavanja dovoljno je ubedljiv u korist Erdogana i njegove kontrolisano vođene proislamske partije Partije pravde i razvoja, potomka radikalnijeg, zabranjenog pretka.
Na političkoj berzi, izgledi za još jednu pobedu na sledećim parlamentarnim izborima juna 2011. svakako rastu. Još dugoročnije, češće se – među posmatračima – pominje da je namera sadašnjeg predsednika vlade da 2012. postane šef države, ne ceremonijalni, već u predsedničkom sistemu, poput francuske ili američke prakse.
Posle uspeha na referendumu o amandmanima „kao sedme pobede“, dnevnik Vatan navodi neprekidno „podizanje letve“ Erdoganovog skoka na političkim utakmicama od 1994, kad je sa 25,1 odsto glasova izabran za gradonačelnika Istanbula; zatim 2002. dolazi dalji trofej – 34,3 odsto sa novoosnovanom Partijom pravde i razvoja, pa lokalni izbori (41,7) 2004. i još jedan izbor za premijera 2007. osvajanjem 46,6 odsto glasova.
Raspoloženje većine na referendumu, naravno, mora da potvrdi skupštinska popravka Ustava, koji je utemeljila davna generalska hunta septembarskim udarom pre trideset godina, a donesen je 1982. i samo je kozmetički, nikad iz osnova doterivan.
Tumačenje vlade je da se sada vojnički nametnut ustav usklađuje sa evropskim standardima, ali nije malo mišljenja da je ovo pevashodno laboratorijska provera i potvrda čvrstine Erdoganove uprave.
Glavne stavke novog ustavnog ruha presudno jačaju kontrolu predsednika i parlamenta nad visokim sudstvom, takođe ukidaju imunitet vođa prevrata iz 1980, tako da će i njima moći da se sudi posle toliko vremena. Pored toga, pozitivnom diskriminacijom pouzdanije se učvršćuju prava žena, dece, radnika (dozvola štrajka) i državnih službenika. Već ima ocena da je premijerov čist pogodak u metu potvrda uvođenja nove domaće političke kategorije – erdoganizma, koji značajno potiskuje svetinju kemalizma. Ako njegova stranka još i pobedi na izborima 2011. Erdogan će biti predsednik vlade sa najdužim stažom i najviše uticaja od Ataturka, uz sve protivljenje zabrinute i nedovoljno moćne sekularne elite, rasejane oko univerziteta i armije, koja strahuje od sistematskog hrabrenja i podsticanja islamizma. Glasačka većina opredeljuje po svojim merilima – koliko ideološki, toliko i više prema izgledima za neposredne opipljive dobitke – ekonomski skok i sve jaču poziciju i uticaj Turske u međunarodnoj zajednici, neoosmanizam i uverenje da zemlja napreduje u demokratiji, s pogledom na evropsku obalu, ali i na tradicionalnu istočnu stranu od Bosfora. Erdoganova formula je da bude „igrač u regionalnoj demokratiji kao evropski most prema drugim muslimanskim zemljama“.
Sumnjičaviji znalci prilika zaziru od mogućnosti da suzbijanje oficirskog monopola – kako piše Njujork tajms – „ne krene ka nekontrolisanom politiziranju sudstva i polarizaciji u zemlji“. Kako se četrdeset dva odsto birača na referendumu izjasnilo protiv promena u Ustavu, prema pedeset osam odsto odgovora „da“, kao u davnoj filozofskoj nedoumici pitanje je: da li je časa polupuna ili je poluprazna.
Zabrana ili dozvola muslimanske marame na javnim mestima samo je delić ma koliko veoma osetljiv turske istine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
