Erdoganove rane

Prvi deo ovakvog uverenja upravo se dogodio. Predsednikova Partija pravde i razvoja (AKP) posle četvrt veka više ne vlada najvećim gradom. Na ponovljenim izborima za gradonačelnika sa prednošću od devet procenata pobedio je Ekrem Imamoglu (49) iz Republikanske narodne partije (CHP), stranke Ataturkovog amaneta, i u prvom, martovskom – na Erdoganove zahteve o naknadnom prebrojavanju listića – „oborenom“ okršaju bio je najuspešniji, ali tada samo sa 0,2 odsto više glasova (13.000, dok je junska prednost oko 770.000) od bivšeg premijera Binalija Jildirima.

„Bolan udarac“ Redžepu Erdoganu složno ocenjuju analitičari, koji poraz na gradskoj utakmici – bez posebne zadrške – vide kao nagoveštaj „crnih političkih oblaka“ za „sultana“, koji od 2003, kao predsednik vlade i šef države nedodirivo upravlja Turskom.

Imamoglu je u pobedničkom pozdravu poručio da je nastupio „novi početak za grad i zemlju kojim su njegovi birači pred celim svetom zaštitili demokratiju“, ali je „spreman da sa predsednikom republike radi usklađeno, u harmoniji“.

„Šesnaest miliona stanovnika Istanbula su osvežili našu veru u demokratiju i poverenje u pravdu“, dodao je konačno izabrani gradonačelnik, čiji je početni osporeni mandat trajao samo devetnaest dana.

Iako Erdogan, koji je uspon do najmoćnijeg turskog lidera od vremena Mustafe Kemala Ataturka, osnivača moderne Turske počeo upravo kao gradonačelnik Istanbula od 1994. do 1998, nije lično bio meta, 2019. je doživeo dosad najteži poraz u karijeri, upravo u svom gradu.

Izveštač Bi-Bi-Sija, pominjući „nezamislivu pogrešnu računicu“, proročki naslućuje „moguće užurbane podele u vodećoj AK partiji i virusno širenje razgovora o post-Erdoganovoj eri“. Redovni izbori su na redu 2023. „Istanbulsku infekciju“ mnogi sada očekuju i ranije. Opoziciona CHP konačno je našla put kako da stvarno udari na Erdoganovu tvrđavu, posle svih propalih (nacionalnih) izbornih pokušaja.

Trenutak se čini pogodan. Ekonomija je u recesiji, nezaposlenost je preko 14 procenata, inflacija je oko 18 odsto. Uz to, Erdognovo insistiranje na kupovini ruskog S400 raketnog sistema donosi američke sankcije. „Kad je privreda bila snažna, Turci su bili spremni da podnose Erdoganov ekscentrični autoritarizam, a manje je izvesno da će to činiti dok ekonomija nastavlja da slabi“, upozorava jedan nepristrasni posmatrač. Erdoganova ranjivost svakako daje novu energiju opozicionim protivnicima.

Uoči drugog dvoboja Imamoglu – Jilidrim (ostalih devetnaest kandidata su bili beznačajni), ugledni domaći komentator Murat Jetkin je predviđao da pobeda CHP gradskog borca nosi ozbiljne lančane promene u turskoj politici: „Biće tumačena kao početak urušavanja Partije pravde i razvoja i samog Erdogana, pa time i kao okidač za prevremene izbore.“

U kratkotrajnoj ponovljenoj kampanji Ekrem Imamoglu se klonio uobičajene za tursku scenu zapaljive retorike, pozivajući na kraju na zajedničko savladavanje problema, pre svega nezaposlenosti i neukrotivog porasta troškova života.

Nasuprot tome, ustoličeni predsednik države Erdogan je, ostavljajući po strani svog takmičara u istanbulskoj areni Jilidrima, vatreno agitovao od jednog do drugog mitinga, predstavljajući lokalne izbore kao pitanje „nacionalnog opstanka“, optužujući pritom opozicione partije za povezanost sa terorizmom, a CHP i za savezništvo sa Kurdskom narodnom radničkom partijom, koja je van zakona,

Ašli Ajdintašbaš, istraživač Evropskog saveta za spoljne poslove ukazivao je pre raspleta da bi „ispuštanje iz ruku Istanbula značilo gubitak značajnih izvora prihoda za AKP političku mašineriju, počev od subvencija partijskim privrženicima do unosnih projektnih ugovora i fondova namenjenih provladinim medijima“.

Sem toga pominje se da su, Erdoganu dugo bliska, dugo značajna politička imena – kao što su Abdulah Gul, Ahmet Davutoglu i Ali Babadžan- spremni na partijsko odmetništvo i stvaranje sopstvenih konzervativnih pokreta.

Tragajući za razlozima promene biračkog raspoloženja i naklonosti dnevnik Hurijet nalazi da je pre svega Vrhovni izborni savet kontroverznom pravnom odlukom, neutemeljenim poništavanjem prvog glasanja mobilisao Imamogluu – kao žrtvi nepravde – armiju pristalica, čak iz redova prvobitno birača AKP. Naglašava se i nespretnost ili nespremnost Partije pravde i razvoja da razvije novu političku strategiju „kako bi se otvorio drugačiji put“, pa je za AKP pouka da Ekrema Imamoglua „mora da uzme mnogo ozbiljnije“. Skeniranje se zaključuje da je možda prerano za dugoročne procene, ali sigurno nije preterivanje da ništa više neće biti isto.

Soner Čagaptaj, direktor Instituta za Bliski istok u Vašingtonu vidi „Erdoganov gubitak magičnog dodira (što je bio njegov brend skoro dve decenije) sa običnim, pobožnim ljudima i onima od kojih je nešto nepravedno uskraćeno“.

Kaže – „to je prošlo“, a sveže je saznanje da je demokratija u životu, a izbori još nečemu služe.

Istambulski Dan D je izvesno bio više svojevrstan nacionalni referendum (bez obzira što AKP drži većinu lokalne vlasti u Turskoj) nego samo izbor prvog čoveka trideset devet opština u megapolisu, okončan porukom da je šarolika metropola na Bosforu umorna od stanja u kome Redžep Tajip Erdogan sve manje deluje da je u dodiru sa potrebama biračkih smrtnika, koji su se odlučili za poruku nade Ekrema Imamoglua.