Turska književnica Elif Šafak je nedavno rekla: „Država ima svu moć u zemlji nešto što građani uopšte nemaju. Kao nacija smo navikli da nas šamaraju svi po nečemu stariji, čije mesto se smatra da je važnije – u porodici, u školi, u vojsci, na ulici, u samoposluzi… Šamari na sve strane.”
Gorko osećanje se potvrđuje posle najave Redžepa Taipa Erdogana o objavi rata „paralelnoj državi” i zatim privođenja novinara, urednika lista Zaman i televizijskih stvaralaca koji su – kako kaže predsednik – „zaverenici će platiti cenu”. Vlast govori o „prljavim operacijama unutrašnjeg neprijatelja”. Kada je pre godinu dana eksplodirao, kako su ga komentatori ocenili,, „nezapamćeni korupcionaški skandal”, koji je na meti imao i (tada) premijera Erdogana i njegovu blisku okolinu, četvorica ministara su bila prinuđena na ostavke, iako su prijave o krivici odbačene, ali uz nastavak parlamentarne istrage, mnogima se činilo da je vlada u škripcu. Erdogan je sada skrenuo pravac olujnog udara. Glavni tužilac Istanbula je saopštio da su sveži nalozi za hapšenje postupak protiv stvaranja terorističke grupe, krivotvorenja i kleveta.
Ulov novinara je izazvao žestoke proteste medijskih udruženja i opozicionih političkih partija: zajedno ukazuju da je vladajuća Stranka pravde i razvoja „povukla još jedan potez protiv slobode govora“. Republikanska narodna partija potez opisuje kao „pučistički, a ne kao postupak u praksi zdrave demokratije“, za razliku od novog premijera Ahmeta Davutoglua, za koga je policijska operacija uređivanja štampe „pokušaj zaštite demokratije”.
Po indeksu medijskih sloboda Turska je na 154 mestu među 180 zemalja, navodi organizacija Reporteri bez granica. Erdogan, sada iz predsedničke palate, pokreće „džihad” zapravo na ranijeg političkog saveznika, Fetulaha Gulena, koji od 1999. živi u SAD, pa su na nišanu svi koji su stavljeni u mrežu zaverenika pod imenom „paralelna država“. Propovednik, imam i pisac sa svojim Hizmetom (Pokretom za opšte dobro) zalaže se za islamsku Tursku, kao mešavinu filantropije i biznisa, ali, naravno, čvrsto se držeći postulata muslimanske vere, ali svakako bez Erdogana.
Udar na Zaman i TV stanicu Mlečni put (ime prevedeno sa turskog) označava „dramatičnu eskalaciju Erdoganovog širokog fronta u bitkama sa Gulenom kome predsednik pripisuje podmetanje prošlogodišnje korupcionaške bombe”, što imam poriče kao i da daljinskim upravljačem radi na rušenju predsednika. Po mišljenju uglednih domaćih analitičara Turska „prolazi prilično neprijatne dane“. Zanimljivo je detaljnije razvrstavanje ovakvih pogleda.
Nuraj Mert, politikolog i kolumnista, podseća u Hurijetu da je Erdogan nagoveštavao da će biti „drugačiji i aktivan“ predsednik: „Pokazalo se da je mislio na početak zapravo predsedničkog sistema, iako je u Turskoj izvršna moć u rukama premijera i kabineta. Erdogan se ponaša kao da je premijer njegov pomoćnik. Prema ustavu, predsednik treba da bude politički nepristrastan, ali deluje kao politički sudija. Drži govore svakodnevno, nekad i više puta u toku dana, komentariše sve od reda i učestvuje u polemikama protiv političara opozicije.“ Poznata po ubojitom peru Nuraj upućuje da premijer Ahmet Davutoglu ulaže trud da se predstavi kao odmereni političar, dok istovremeno pokušava da kopira Erdoganov stil, kako bi popravio popularnost i kompenzovao nedostatak harizme. Zaokružuje i čitavu političku scenu: Ministri pokušavaju da se prilagode novoj situaciji, vrlo pažljivo izražavajaći lojalnost dvojici u isto vreme, dok su i parlamentarci ispod obojice, a ipak više ispod vrhovnog vođe. Novi raspored priznaje samo legitimitet „istorijske misije“, ne obavezno i demokratske propise.
Gardijan prenosi da je provladina štampa optužila nobelovca Orhana Pamuka i jednako uvaženu književnicu Elif Šafak da ih „kontroliše međunarodni literarni lobi, koji drži na oku tursku vladu“. List Takvim je ovo dvoje pisaca prikazao kao „strane izabranike, koji se – u okviru projekata – koriste da napadaju vladu“.
Elif objašnjava: „Jedna optužba je bila da su nas regrutovale zapadne sile kako bismo napadali Tursku. Kad god kažemo nešto kritično, kad god napišem oštar novinski tekst o turskoj vladi ili istoriji, to se događa. Nažalost, teorije zavere u Turskoj su veoma rasprostranjene i – narod veruje u njih. Naravno, neće mnogo ljudi to uzeti ozbiljno, ali dovoljan broj hoće. Sve to ide i preko društvenih mreža, sa mnogo govora mržnje, uvreda i prenošenja netačnih informacija.“ „Naši političari daju mnoge besmislene izjave, a sloboda izražavanja pala je na veoma niske grane“, zaključuje Orhan Pamuk.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
