Evropska južna vrata

Tragična sudbina brodolomaca, više stotina utopljenika, kraj obale italijanskog mediteranskog ostrva Lampeduza (dvadeset kvadratnih kilometara i manje od pet hiljada stanovnika) – u dalekoj istoriji pristaništa feničanskim, grčkim i arapskim moreplovcima – ubrzala je mobilizaciju Evropske unije, pred oktobarski samit, od koga se očekuje da nađe sigurniji „pojas za spasavanje“ izbeglicama, koji sa obala severa Afrike isplovljavaju u neizvesnost. Italijanska mornarica se priprema da hitno utrostruči snagu na svojoj južnoj vodenoj graničnoj liniji, brodovima, avionima, bespilotnim letilicama, novim radarskim sistemima i najsavršenijim senzorima, prenosi AFP. Agencija ukazuje da je to i SOS, kojim ministar odbrane Mario Mauro budi Brisel. Više od simbolične opomene je da su premijera iz Rima i najvišeg časnika EU u pokajničkoj poseti malom ostrvu dočekali (dosad) zvižduci i nešto kamenica.

Prema podacima Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija, ove godine se na obale Italije i Malte iskrcalo više od trideset hiljada ljudi, kojima je evropsko kopno poslednja nada. Organizacija EU za zaštitu granica, ustanova za prihvatanje „istočnog talasa“ još je smeštena u Poljskoj, na čelu sa Fincem. Italija sada namerava da zatraži da se njoj poveri ta dužnost, kako bi i birokratska mašinerija bila bliže svojoj misiji.

Nedeljnik Špigl istraživanje izbegličkih odiseja zaokružuje zaključkom kako je zapravo „pravi (evropski) problem koordinacija spasavanja na moru, pa treba verovati u novi program zaštite granica, upravo usvojen u Evropskom parlamentu“. Dve trećine ilegalnih imigranata, naime, pokušava da „prepliva“ granice. Za tehničko opremanje smišljenog sistema, čije se uvođenje priprema (u sedam država već do decembra), zvanični predračun je 244 miliona, ali studija Bel fondacije nalazi da se zapravo radi o trošku od 874 miliona evra. I kad se nekako domognu obala, imigrante čekaju tegobe, često ne manje od morskih bura i pretrpanih brodova. Pregled trnovite evropske staze iz magazina Špigl pokazuje da EU kopno nije i očekivano spasenje imigrantima.

U Italiji tužilac, po važećem zakonu, vodi postupak provere „stvarnih motiva“. Ako zaključi da su nepropisni, kazna je pet hiljada evra, naravno nedostižna za očajnika, koji raspolaže jedino golim životom i obično samo zavežljajem imovine. Ako se dobiju privremeni papiri, nekad i pet stotina evra pomoći, sreća se traži dalje na severu – u Švajcarskoj, Nemačkoj i Skandinaviji. Kad im se pruži lokalni izbeglički smeštaj, boravak je ograničen na šest do osam meseci. Za preživljavanje „gost“, istina, nađe posao „na crno“ – sa nadnicom od 1 do 2 evra na sat. Zvanična statistika EU beleži da se 2012. u Italiji zadržalo petnaest hiljada imigranata – 260 na milion stanovnika.

Podaci UN iz Grčke beleže da je prošle godine vlast u Atini odobrila azil samo dvojici imigranata iz Sirije, od osam hiljada koji su ilegalno prešli granicu, pa ni mnoge članice evropske porodice više ne vraćaju neželjene goste sa svoje teritorije u Grčku (propis o deportovanju u zemlju prvog ulaska na teritoriji Evropske unije, na snazi od 2003).

Broj tražilaca azila u Francuskoj u prošlih pet godina povećao se za sedamdeset procenata. Proces odobravanja molbe prosečno traje dvadeset meseci, najčešće se završava odbijanjem. Polovina od šezdeset hiljada kandidata živi „podzemno“, u strahu od racija i, naravno, bez ikakvih papira.

Španija se, po opisima u medijima, brani sistemom kamera sa infracrvenim zracima, bezosećajno revnosnim policajcima i sprovođenjem u strogo kontrolisane privremene pritvorske logore. Srećnici, koji prođu sve ispite, imaju pravo na pedeset jedan evro mesečno državne pomoći, uz skroman dodatak za porodicu, gradski prevoz, odeću i obrazovanje.

Izveštaj Visoke komisije Ujedinjenih nacija za izbeglice navodi da je broj „prinudnih beskućnika“ u svetu na završetku 2012. dostigao 45 miliona ljudi i najveći je u poslednjih dvadeset godina, a pri tome polovina su „raseljena lica“ u sopstvenoj državi. Obećana zemlja osigurana je, čini se, samo u biblijskom Starom zavetu.