Fišaui fildžan

Dobri znanci sigurni su da je Fišaui – u bučnom suku Khan Khalili dvadesetmilionske metropole, na korak od dostojanstvene Huseinove džamije – pravo utočište, koje ni turisti ne mogu da poremete. Jedan skoriji nalaz pedantnog istraživača tradicionalnih navika Egipćana kaže: „Ma koliko da je statistika manje pouzdana od one kad je Napoleonova armija izbrojala 1.350 u ondašnjem Gradu hiljadu minareta, mera od dve stotina građana po svakoj kafedžinici nije se mnogo promenila“. Po ovoj računici u modernom Kairu ima preko trideset hiljada kafedžinica, sve do uličnih klupa sa džezvama nad raspaljenim žarom i onih u Gradu mrtvih (popis iz 1996. pominjao je petnaest hiljada, ali to su bile samo one koje su plaćale porez). Ova, isključiva muška staništa, oaze su biznisa i uživanja, kakve su u drugom svetu ekskluzivni poslovni klubovi, šankovi u baru, masonske lože ili uredne kompanijske kafeterije.

Kairske kafedžinice su u opisu domaćeg „tragača za čovekovim mestom u vremenu i postojanju” – kako su književni kritičari nazivali Gamala Gitanija – „jedinstven svet u kojem je sve isprepletano”: „Ljudi se došaptavaju, razgovaraju i razmenjuju želje, razmatraju materijalna pitanja, završavaju obaveze, ugovaraju poslove. A ima i usamljenih što sede očiju uprtih u prazno. Katkad će takvi pokušati da svoju osamu razbiju razgovorom sa susedom koga i ne poznaju. Svaka kafedžinica predstavlja političku, ekonomsku, društvenu i ljudsku celinu, u koju se sliva sve ono što čini dušu jednog naroda. Javno mnjenje formira se u njoj. U vreme parlamentarnih izbora iz nje kreće propaganda. Ona predstavlja mesto na koje se kampanja usredsređuje. Kandidat kruži kafedžinicama i sve poziva na kafu ili čaj. Dok se radio nije raširio, kairske kafedžinice bile su mesta gde su se pripovedali narodni junački romani i epovi.

Kafa je stigla u Egipat tek u šesnaestom veku. Pisac Gamal Gitani poseže za istorijom: „Priča se da je njeno dejstvo prvi otkrio Abu Bakr ibn Abdulah, pesnik poreklom iz Jemena. Na jednom putovanju prolazio je pored drveta kafe, tek kad vide obilje plodova, reši malo da proba. Tada je otkrio da kafa opušta mozak i okrepljuje, kao i da prija kod klanjanja. On ju je jeo i pio, a tako je uputio i svoje sledbenike. Ljudi su se kolebali da li je to novo piće grešna ili bogougodna rabota. Neki su kafu zabranjivali. Krajem petnaestog veka okončano je pitanje verske ispravnosti konzumiranja kafe. Danas u Kairu postoji samo jedan trgovac kafom koji je meša sa kardamonom i drugim začinima, koji daju specifičan ukus. Ova mešavina je tajna.”

U novije vreme većina gostiju ne zna ko je bio davni, prvi vlasnik Fišaui „svetinje”. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ipak pamte stariji, hadži Fehmi, tadašnji gospodar, zavaljen u jastuke neprekidno je bio prisutan. Na korak od njega, u uskom sokaku, stajao je njegov čistokrvni arapski konj, na zidu je visio kavez sa golubovima. „U zimu 1969, gradonačelnik Kaira doneo je beslovesnu odluku da se slavna kafedžinica ukloni. Pobuna koju su organizovali brojni intelektualci nije urodila plodom”, svedoče kasnije beleške. „Određen je bio dan kad će početi rušenje. Dva dana pre tog sudnjeg časa hadži Fehmi je zauvek sklopio oči. Najčudnije je, dodaje legenda, šta se dogodilo konju i golubovima ili je baš tako i bilo: Nekoliko sati posle smrti svog vlasnika konj je presvisnuo, a golubovi su su odbijali hranu i vodu sve dok nisu i oni uginuli.”

Priča se pamti i do danas živi. Sa posebnim poštovanjem se, uz to, podseća da je Fišaui kafedžinicu redovno pohodio egipatski nobelavac, književnik Nagib Mahfuz; kako su se ranije tu sastajali članovi tajne organizacije koji su 1919. poveli revoluciju protiv britanskih kolonijalnih upravljača…Kao samo neki od stalnih gostiju.

Danas od svega postoji tek malo od davnih znamenja, nešto nameštaja i po koje nekadašnje ogledalo. Ali, sasvim dovoljno da se prizove istorija, koju pamti Fišaui, koliko kao kafedžinica, više kao otisak duše njegovih vernika, koji se već četvrti vek smenjuju.

Međutim, u kafedžinicama, pa i u ovoj, najviše se pije čaj.