Fošov vagon

Zemlje, koje su izvojevale pobedu u Prvom svetskom ratu, kao pomen na prestanak neprijateljstava, neke kao dan veterana ili sećanja na stradalnike u svim borbama, ranijim i kasnijim, odavno obeležavaju ovaj praznik i tog dana posebno prizivaju pouke istorije i prošlih iskušenja svojih naroda i sveta.

Primirje je potpisano u zoru 11. novembra u železničkom vagonu, zaustavljenom u šumi udaljenoj 65 kilometara od Pariza, gde je nemačka delegacija bez pogovora prihvatila predaju francuskom maršalu Fošu, zastupniku savezničkog Vrhovnog ratnog saveta. Versajska mirovna konferencija, godinu dana kasnije, bila je i konačan kraj jednog rata, ne i potpuno razrešenje budućnosti.

Ni saveznici u borbi nisu nisu bili sasvim saglasni na šta da privole pobeđene. Francuzima, a i Englezima su se četrnaest tačaka američkog predsednika Vilsona, kao osnove za rešenje dugo – skoro do poslednjeg časa – činile kao suviše blage i popustljive. Britanski predsednik vlade Lojd Džordž tek je na završnoj mirovnoj konferenciji uticao na formiranje zajedničkog imenitelja između strogosti Francuza Žorža Klemansoa i, kako su neki od ondašnjih analitičara videli, „idealističkih predloga“ Amerikanca Vudro Vilsona. Premijer je u Londonu kasnije govorio da je ugovor neuspeh, predviđajući „obnovu rata u dvadeset sledećih godina“.

Na početku Drugog svetskog rata, kao svoju osvetu, u preranoj trijumfalnoj računici, Hitler je 1940. u isti pobednički vagon (prebačen iz muzeja, a pritom je firer sedeo u Fošovoj stolici iz 1918) doveo Francuze da potpišu dizanje „bele zastave“, ovog puta po nemačkim uslovima.

Dan primirja iz Prvog svetskog rata potpisan je na trideset dana, a redovno je obnavljan do zaključenja mirovnog ugovora 1919. Nemačka je bila upozorena da će, ako na bilo koji način prekrši odredbe, saveznici nastaviti vojne operacije u roku od četrdeset osam časova.

Kako su se na više frontova borbe okončale i ranije, na nekima su ipak potrajale i znatno duže, a nekad posle prekida, praćene sasvim posebnim idejama.

Dva nama bliža opisa su koloritni primeri.

Jedan novinski zapis podseća: „Posle austrougarskog vojnog poraza u Prvom svetskom ratu 1918, Baranja je do 1920. bila pod kontrolom srpske vojske. Kad je u Budimpešti u leto 1919. poražena revolucija Bele Kuna, mnogi komunistički disidenti, bežeći od „belog terora“, izbegli su u Baranju, koja je tek kasnije pripala Mađarskoj. Na velikoj narodnoj skupštini slikar Petar Dobrović je predložio stvaranje Srpsko-mađarske republike Baranja Baja, čiji je postao predsednik. Državljani su bili Srbi i Mađari, Hrvati, Šokci, Bunjevci, Nemci, Rumuni, Slovaci, Romi i drugi. Bez međunarodnog priznanja tvorevina sovjetskog stila postojala je jedanaest dana. Dobrović je išao i u Beograd, gde mu je premijer Nikola Pašić odmah saopštio da Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije zainteresovana za očuvanje njegove republike.“

Posle raspada Austrougarske, 31. oktobra 1918. proglašena je i Banatska republika, čiji je civilni poverenik bio doktor Oto Rot, lokalni Nemac, koji se unapred nadao dolasku i podršci francuskih vojnika, koje je posle proboja Solunskog fronta očekivao daleko na severu. Takvu tvorevinu kao nezavisnu državu priznala je mađarska vlada, ali trajala do februara 1919, kad je ušla srpska vojska.

Na najrazumljiviju sliku stvarnosti poslednjih trenutaka Prvog svetskog rata, čini se, nalazimo u dnevniku člana nemačke delegacije dovedene u Francusku, objavljenom 1923.

„Pošto smo prevalili desetočasovni put, prešavši francusku liniju, uveče – gde god da je to bilo – čekao nas je voz, spreman za nas. Prozori vagona su bili zastrti zavesama, a kad smo se sledećeg jutra probudili, kompozicija je stajala usred šume. Na koloseku pored nas bila je još jedna kompozicija, stanište druge strane. Ovde smo proveli tri dana. Vagoni su bili veoma udobni, sa svim pogodnostima. Za razgovore, vreme dvorova i zamaka je prošlo. Maršal Foš se pojavio dva puta, na početku, kad je rekao da se „ovde ne pregovara“, diktirajući uslove. Neprijateljskoj strani smo, napisan na nemačkom jeziku, predali naš protest protiv sporazuma, a onda smo – potpisali papir stavljen pred nas, kako je bio napisan.“

Izveštaji, uz uspomene i novembarsko polaganje venaca, sabiraju najmanje trideset sedam miliona mrtvih i ranjenih žrtava Velikog rata. Groblja posećuju i pobednici i pobeđeni iz ranijih vremena. Sada, negde i zajedno.