Predsednik Oland je go – bez dvoumljenja je dnevnik Liberasion već u naslovu postavio dijagnozu rezultata lokalnih izbora u Francuskoj, pošto su socijalisti doživeli „politički infarkt“ – kako su i sami priznali „čas istine, od koga se može pobeći“. Melem na otvorenu ranu je pobeda u Parizu, a to je više ženski trijumf, pošto prvi put u istoriji na čelu prestonice neće biti muškarac.
Opštinsko izjašnjavanje na 36.680 mesta je bila precizna provera raspoloženja prema socijalističkom šefu države posle dolaska na vlast maja 2012. i potvrda svežih istraživanja po kome je predsednik najnepopularniji lider u 56-godišnjoj istoriji Pete republike.
Ni ostali domaći mediji nisu zaostali za Liberasionom, pa se socijalistima ređaju nemilosrdne ocene analitičara: poraz, šamar, kazna, pogodak batinom – i ne baš prigodna formulacija za upotrebu u novinama – „udarac nogom u stražnjicu“. Smirenije sa svoje naslovne strane poručuje Parizijen: „Osuđen na promene“, kao uputstvo predsedniku Olandu, koji rado ponavlja kako „mrzi da deluje pod pritiskom“.
Ali, odmah je smenio premijera Eroa i vladu, koju su protivnici združeno optuživali za „amaterizam u poslu“. Ipak, za naslednika na čelu vlade doveo je jednog iz tog kažnjeničkog bataljona, dosadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Manuela Valsa.
Pravi pobednik je desnica, istina uz veliku apstinenciju birača (skoro 40 odsto), Kopeova desna od centra Unija za narodnu republiku, a posebno je zadovoljan radikalni Nacionalni front Marin le Pen, koja smatra da je njen pokret sada bez pogovora treći politički stub u zemlji.
Le Pen primetno nestrpljivo zaključuje da Francuska „ulazi u novu fazu u kojoj je prekinuta politička dvopolnost“, podsećajući na činjenicu da su socijalisti i matica desnice predugo dominirali, uz alternacije. „Sada moramo da računamo sa trećom kartom“, kaže. Sabirajući uspehe u deset – petnaest manjih mesta, ali i deo velikog Marseja (sedmi arondisman) kao naročito vredan dobitak.
Socijalisti su izgubili više od 150 većih opština, čak i simboličnu tvrđavu Limož, u kojoj su vladali od 1912.
Nona Majer, direktor istraživanja pariskog Instituta političkih nauka, smatra da su „birači toliko iscrpljeni ekonomskom situacijom, uz osećanje da i levica i desnica nisu u stanju da pronađu rešenje“. Kako prenosi Gardijan, zaključuje: „Sve su isprobali, pa zašto ne bi i Nacionalni front.“
Olandova obećanja ostala su neostvarena, pre svega o ozdravljenju druge po veličini privrede u evrozoni, smanjenju nezaposlenosti od preko deset procenata i javnog deficita prema nacionalnom proizvodu koji nije sveden u EU norme. Istovremeno – uprkos izbornim ožiljcima predsednik poručuje da ne napušta ekonomske reforme i ne odustaje od sasecanja troškova, ali ni od oproštaja trideset milijardi evra taksi kompanijama, koje zauzvrat treba da povećaju zapošljavanje i nagoveštava da priprema poreske olakšice domaćinstvima.
Valsova vlada će biti borbena i odgovorna, poručio je Oland Francuzima, koji novog premijera znaju kao popularnog socijalistu, ali neretko i kontroverznog šefa unutrašnjih poslova.
Izrazitiji levičari pozvali su otvorenim pismom predsednika Olanda da se vrati „socijalističkim temeljima“, da se ne plaši promene puta, savetuju da treba okončati zamrzavanje plata u javnom sektoru, uz povećanje minimalnih zarada i penzija, a da stvaranje radnih mesta dolazi obnovom javnih investicija i potrošnje.
Proboj Nacionalnog fronta mreža TV Al Džazira predstavlja sažetim portretom predsednice sada treće političke sile u Francuskoj, pravnice Marin le Pen: „Njena politika se zasniva na smanjenju imigracije na pet odsto sadašnjeg broja, stvaranju novog ministarstva unutrašnjih poslova, imigracija i sekularizma, kao i ukidanje evra i povratak franka. U januaru je obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći da Evropska unija propadne. Rekla je „očekujem samo jednu stvar od evropskog sistema, a to je da pukne.“
U ženskom uspešnom izbornom pohodu druga strana medalje na političkoj sceni je An Idalgo, koja će upravljati sa više od dva miliona Parižana i budžetom od osam milijardi evra, sa mesta koje se smatra prvim korakom na putu do šefa države. Ćerka useljenika iz Španije, rođena u Andaluziji 1959, postala je francuska državljanka kad je imala četrnaest godina, a u javnim poslovima bavila se socijalnim radom, bila je nacionalni sekretar za kulturu i informisanje, do ovih izbora zamenica gradonačelnika Pariza, spremajući se od 2012 – kako je sama govorila – „za najbolji posao“.
Dve najveće partije u Francuskoj – socijalistička i Unija za narodni pokret radije su dosad plaćale kazne, kršeći pravila o rodnoj ravnopravnosti koja propisuju muško-ženske kvote među kandidatima za političke dužnosti.
Ovi izbori brišu mnoge ranije račune.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
