Gadafijev red

Libija je samo najnovija, ne i poslednja potvrda. Sada već davni Naserov nacionalistički, panarapski zov ili baasistički poklič „jedna nacija u besmrtnoj misiji”, uz kasnije povremene, različite revolucionarne ili radikalne islamističke pokliče nisu uspeli. Većinom su opstajali vojnički i dvorski autokratski mehanizmi, kao formula arapskih vlastodržaca, često oslonjena na potrebe različitih spoljnih patrona.

„Arapski svet nije bio mrtav, već samo uspavan”, objašnjava naknadno iskusni američki diplomatski penzioner dugotrajno „političko stagniranje pod rukom korumpiranih režima od Atlantika do Zaliva, pri čemu su podanici verovali u prirodni red stvari”, ne u izglede za sopstveno dobro. Loren Poup ukazuje da ni zaokret nije jednostavan: „Teška vremena predstoje, a obnova arapskih društava na demokratskom temelju predstoji, kao cilj za generacije koje dolaze. Ali, potpuno je jasno da arapski svet nikad više neće biti isti. To je dovoljan razlog za radovanje.“

Veliki politički mislilac Ibn Haldun još u četrnaestom veku je govorio o asabiji – socijalnoj koheziji kao spasonosnoj komponenti, koju – na žalost – arapska stvarnost nije dosad dovoljno upoznala. Posle povlačenja Fidela Kastra 2008. i 2009. smrti predsednika Omara Bonga, koji je upravljao Gabonom četrdeset tri godine, Moamer Gadafi je na svetu najduže – od 1969 – na vlasti, kao nenasledni vladar, a ozvaničeni „brat i vodič na čelu velike socijalističke arapske narodne države masa“.

Drugi od sedmorice sinova Saif al Islam, tridesetosmogodišnjak sa doktoratom ugledne Londonske škole ekonomije i na Zapadu reputacijom reformatora, preteći podignutim prstom, uveravao je sunarodnike i svet da je njegov otac spasilac, a ne diktator, dok su u Tripoliju i Bengaziju uveliko spaljivani simboli vlasti, a otac nacije koristio avione i strane najamnike protiv svog naroda.

Otkad se, pritisnut omčom sankcija, odrekao nuklearnih namera i balističkog programa i isplatio naknadu za utehu porodicama nedužnih stradalnika u terorističkom obaranju putničkog aviona nad Lokerbijem u njegovoj organizaciji, pukovnik Gadafi je – uostalom – bio primljen kao vredan pokajnik i poslovni partner. Dok ga je 1986. predsednik SAD Regan, bombardujući Libiju, nazivao „ludim psom Bliskog istoka“, dve decenije kasnije za Bušovu administraciju, koja je obnovila pune diplomatske odnose sa Tripolijem, bio je „ličnost i čovek od iskustva“. Sledili su isti koraci i drugih, uz unosne poslovne aranžmane, naročito za Britance.

Čvrsta ruka autokratije se oslanjala i uzdala u orkestriranje petnaestak plemena koji čine Libiju, više nego što je Džamahirija oblikovana kao homogena nacionalna zajednica sedam miliona stanovnika. Vojska i snage bezbednosti godinama su pokorno služile režim, ekstravagantnosti i opasne ispade vođe, iako međusobno njihovi zapovednici sigurno ne dele osećanje bratstva.

„Politička i fizička represija delovale su udruženo“, saglasno nalaze analitičari, dok od svake infekcije dobro štićenu Libiju nije nezadrživo zahvatio „virus Tunisa i Egipta“. I sopstveni danas diplomati optužuju Gadafijevu vlast za genocid, dok su ranijih godina nemo trpeli diktaturu, recimo 1996. kad je u masakru u zatvoru Abu Salim kod Bengazija bez milosti ubijeno više od 1200 zatvorenika.

U popisu međunarodnih organizacija za brigu o ljudskim pravima Libija je svrstana među najrepresivnije države, beleži istraživački rad na Harvardskom univerzitetu, „posebno mereći političke i građanske slobode i mogućnost javnog izražavanja, koja se bespoštedno suzbijaju“.

Među arapskim liderima, koji poučeni ili poplašeni sudbinom Tunižanina Ben Alija i Egipćanina Hosnija Mubaraka i nude koncesije izdašnije ili na kašičicu, sigurno nije Moamer Gadafi. Pritom to nikako nije znak njegove snage.

Komentatori na fragmentiranoj libijskoj sceni, međutim, ne naziru posebnog naslednika. „Ako pukovnik ode, otići će i čitava porodica, a to znači i sinovi, s kojima se dosad računalo“, smatra Džordž Džof sa univerziteta u Kembridžu. Ni armija nema istaknutiju ličnost ili je nepoznata, za razliku od većine arapskih država gde je generalima politika uvek pri ruci. Mehanizmi građanskog društva zapravo i ne postoje, kako bi mogli da ponudi kandidata, a ni na organizovane islamiste se ozbiljnije ne pomišlja. Ostaje, po tradiciji, plemenski dogovor, moguće čak i sa izvesnim islamskim primesama – usuđuju se da razmišljaju samozvani proroci i pre nego što je prestono mesto upražnjeno.