Gibraltarski vatromet

 Alfonso Dastis, španski ministar spoljnih poslova, kaže da je „iznenađen tonom kojim London govori o Gibraltaru, znajući pritom Britaniju po njenoj staloženosti“. Boris DŽonson, britanski šef diplomatije, izjavljuje da je status Gibraltara nepromenljiv, a premijerka Tereza Mej to dopunjuje rečima da je Ujedinjeno Kraljevstvo odano postojećem stanju koje „neće biti na stolu razgovora o napuštanju Evropske unije“. Rekla je i da nikad neće prihvatiti sporazum po kome će narod Gibraltara doći pod suverenitet druge države, protiv njegove demokratski istražne volje. Na novinarsko pitanje da li će zbog Gibraltara ići u rat sa Španijom odgovorila je osmehom i rečima da prednost daje „beskrajnim razgovorima“.

Najdirektniji u ovom političkom vatrometu je lord Majkl Hauard, jedan od ranijih konzervativnih prvaka: „Velika Britanija će se postarati da brani Gibraltar na isti način na koji je odbranila Foklande pre trideset pet godina.“ Tada je predsednica vlade Margaret Tačer poslala vojsku protiv Argentine, u odbranu oko dvanaest hiljada kvadratnih kilometara dalekog arhipelaga na kome tri hiljade Britanaca „održavaju imperiju“.

U programu televizije Skaj ser Majkl je patriotski poletno poručio: „Kako je 1982. jedna druga žena na dužnosti premijera uputila specijalne snage preko pola sveta da odbrane slobodu jedne male grupe Britanaca od zemlje, u kojoj se takođe govori španski, potpuno sam siguran da će naša sadašnja predsednica vlade pokazati istu odlučnost da bude uz narod Gibraltara.“

Smireniji londonski političari ozbiljno upozoravaju na – kako govore – „mahanje sabljom“ protiv dugogodišnjih evropskih saveznika, što je „koliko smešno, toliko i raspaljivo i zapravo je nerazumno“. Zaključuju da ovakva vatra neće pomoći Londonu da ostvari što joj je zaista potrebno u teškim pregovorima o Bregzitu.

Glavni ministar Gibraltara Fabijen Pikardo objašnjava svoje viđenje: „Nismo ulog za pogađanje.“ Dodaje „pripadamo sami sebi i želimo da ostanemo Britanci“.

Varnice su kresnule pošto su objavljene smernice EU za „razvod“ ukazale da sporazuma o sudbini Gibraltara nema bez prethodnog dogovora Britanije i Španije“.

Južni špic Pirinejskog poluostrva je više stoleća britanska prekomorska teritorija sa svojim poluautonomnim statusom: stanovnici su državljani Britanije, sami odlučuju o svemu, sem o spoljnoj politici i odbrani, što je u nadležnosti Londona, a takozvanom Stenom upravlja lokalno izabrani glavni ministar.

U novije vreme na dva referenduma – 1967. i 2002 – stanovnici su se masovno izjasnili protiv (predlog Londona odbijen sa 99 odsto glasova) podele suvereniteta sa Španijom.

Gibraltar, koga od Afrike razdvaja moreuz od jedva dvadeset kilometara, tesnac je kojim se iz Atlantika ulazi u Mediteran. Otud je i večna osetljiva strateška tačka u svim vremenima, i u miru i u ratovima.

Zapis srednjovekovnih istoričara i legenda je da je islamski vođa Tarik Ibn Zijad vodeći svoju armiju iz Afrike u mavarsko osvajanje Evrope 711. godine pred pohod na Gibraltar (ime nastalo od arapskog DŽebel Tarik – Tarikovo brdo), poveo borce uzvikom: „Ispred nas je neprijatelj, iza nas je more – jala (napred) vojsko!“

Španija je povratila Gibraltar 1462, a Izabela Prva ga je 1501. godine prisajedinila svom kraljevstvu.

Englezi su zauzeli Gibraltar 1704, a devet godina kasnije sporazumom sklopljenom u Utrehtu pripao je Britaniji da bi 1830. bio proglašen krunskom kolonijom.

U pokretanju rasecanja bregzitskog čvora, gibraltarski lider Pikardo smatra da politika Madrida pokušava da „nasrne“ na Gibraltar, dok EU „deluje kao prevareni muž“, pa u raspletu evropske parnice sa Britanijom Španiji tiho obećava pravo veta, kao „oružje“ protiv Londona. Zvaničnici u Madridu ipak pominju da je pominjanje veta izvučeno iz konteksta briselskog pristupa, dok jedna anketa pokazuje da se trojica od četvorice Španaca ne bi prijavila za mobilizaciju zbog Gibraltara („Ostavite nas na miru“).

Britanski mediji pomalo otrovnim strelicama odgovaraju na špansko „oslobađanje“ Gibraltara podsetnikom da Madrid još drži, ma koliko mala, dva parčeta marokanske teritorije kao „poslednje evropske kolonije u Africi“.

Nekadašnji laburistički ministar spoljnih poslova DŽek Stro – međutim – posmatra nastali kovitlac kao repliku „šovinizma devetnaestog stoleća: „Ideja da zbog Gibraltara Britanija zarati sa Španijom ili da to počne Madrid protiv Londona je iskreno rečeno – glupa.“ Slikovito, podseća i na pouku: dok je Britanija bila u Evropskoj uniji, imala je u rukama jednake karte sa Španijom, ali kad se digla od stola i napustila tu partiju, situacija se menja; svih dvadeset sedam zemalja EU „držaće adute“.

Kolumnista lista Gibraltar hronikl opominje da pozivi u boj, poput pokliča lorda Hauarda, nikome ne pomažu. Jednostavno zaključuje: „Trenutak je za odmerenu diplomatiju, ne za ratnu retoriku.“