Gosti sigurne kuće

Utočište je pored družine oligarha, međutim, potražilo skoro dvostruko više ruskih, a ne ukrajinskih Jevreja, sasvim drugačijeg profila.

Sledilo je dalje iznenađenje.

Kako beleži DŽeruzalem post, znatan broj tih ruskih Jevreja, koji su prethodnih meseci potražili „sigurnu kuću“, vratio se u Rusiju (iz koje su prethodno pobegli) – pošto su dobili izraelske pasoše.

Pnina Tamano Šata (rođena je u Etiopiji), izraelska ministarka za useljenje i integraciju – kako opisuju njeni najbliži saradnici je – šokirana.

Zvaničnici saopštavaju da je u prošla dva meseca 5.600 ruskih Jevreja doletelo o trošku vlade i poreskih obveznika. Smešteni su u hotele i odmah su primili i kovertu – propisanu pomoć u gotovini – pa čak i besplatan taksi prevoz do hotela u koje su smeštani, uz ostale posebne privilegije, koje su sledile,

Ministarka je sada odlučila da hitno ukine besplatno;luksuzno hotelsko gostoprimstvo.

Predstavnik ministarstva je objasnio: „Mi smo imali informacije da ruski Jevreji dolaze sa osećanjem izbavljenja od ponovnog spuštanja gvozdene zavese, pa smo odlučili da im omogućimo specijalne povlastice. Ali, pošto je trećina njih iskoristila takvu ljubaznost izraelske države i napustila je, da bi nastavila da živi u Rusiji, to je ozbiljan problem. Pokazuje se da mnogi uopšte nisu izbeglice“.

Istovremeno, došljake iz Ukrajine, ne sačekuju posebne privilegije, mogu samo da računaju da na „ubrzani postupak prilikom neophodnih provera“.

Dolazak ruskih imigranata, strani – pa i izraelski komentatori – tumačili su prethodno kao „protest protiv agresije na Ukrajinu. Strepnju od pogubnog delovanja sankcija na životne uslove i ograničavanja ljudskih prava, pogoršanja ekonomskih prilika i posustajanja poslovnih aktivnosti“.

Jevrejska agencija, nacionalna institucija za staranje o Jevrejima u svetu, saopštila je prošlih dana o brojnim prijavama za useljavanje ili begu iz Rusije, Ukrajine, a i interesovanju iz Belorusije.

Po izraelskom Zakonu o povratku, svi Jevreji, ako ispunjavaju propisane uslove o nacionalnoj pripadnosti, imaju neosporivo pravo na izraelsko državljanstvo.

Od petnaest miliona Jevreja u svetu, nešto manje od polovine (oko 45 odsto) živi danas u Izraelu.

Računica Instituta za jevrejska politička istraživanja pokazuje da između dve stotina hiljada i 800.000 kandidata iz Rusije i Ukrajine trenutno ispunjava uslove za dolazak u zajednički dom, donesen još 1950 – zavisno od toga koja se definicija primeni na utvrđivanje „ko je Jevrejin“.

Prema osnovnim propisima, pasoš novodoseljeni dobijaju godina dana posle sticanja državljanstva.

Promenom zakona 2017. dozvoljeno je da imigranti putni dokument pribave i za manje od tri meseca. Više agencija upravo oglašavaju da to mogu da obave „u roku od nekoliko dana“.

Na početku ruske agresije, kako je pisao Haarec, Izrael je računao sa verovatnoćom dolaska oko 100.000 „prinova“ :iz Ukrajine, Rusije i bivših sovjetskih republika, „što bi imalo značajan uticaj na ekonomiju i opšte prilike u zemlji“.

Pravila su se poređenja sa devedesetim godinama prošlog veka, kad je prispelo milion novih stanovnika.

Političari su sada govorili ne samo o humanitarnoj dimenzije, već i o „dobroj investiciji“ – „ulaganje od 1,5 milijarde dolara u prijem doseljenika, može za par godina da donese stostruki prinos“.

„Ne smemo da propustimo stratešku ekonomsku i socijalnu priliku“, isticao je u Knesetu, recimo, poslanik Nove nada Cvi Hauser.

Pojačanje od milion novih stanovnika devedesetih bilo je zaista veliki podsticaj u značajnom trenutku za ekonomski rast, pošto je 41 odsto novih Jevreja donelo diplome visokog obrazovanja, dok je taj stepen imalo trideset procenata starosedelaca.

Profesor Dan Ben David sa Telavivskog univerziteta – kako ga je prethodnih nedelja citirao dnevnik Haarec ukazuje na prilike u 2022: „Izrael treća po gustini naseljenosti zemlja među članicama OEBS čak i bez stotinu hiljada novih imigranata (kakva su bila rana nagađanja),država je na putu da u sledećem razdoblju postanenajpretrpanija. Što se tiče pitanja kvaliteta života, kao što su pretrpane učionice, manjka bolesničkih kreveta i gužve na putevima, kao i nestašice stambenog prostora, neophodno je da Izrael investira mnogo više. Prihvatanje desetina hiljada useljenika – a mnogi su prispeli bez ičega iz ratne zone ili zbog sankcija Zapada – odvešće pažnju vlade sa drugih kritičnih potreba.“

Oprezniji upozoravaju da, pošto iskoriste pogodnosti, deo useljenika „pokupi stvari“ i ode u druge zemlje, a izraelskoj ekonomiji ne ostaje dovoljan doprinos, kao naknadu za trošak koji zemlja ima.

Ipak, priznaje se, tržište rada može da ima koristi, bar u nekom vreme.

Nerazumne reči ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova u programu italijanske TV „da je Hitler (moguće) imao jevrejske krvi, dok mudri jevrejski narod govori da su najrevnosniji antisemiti obično Jevreji“, povratnike u Rusiju, izvesno, vode preispitivanju valjanosti sopstvene odluke, makar i sa izraelskim pasošem u džepu, koliko i one koji se tek spremaju na aliju (odlazak u obećanu zemlju) da požure sa iseljenjem.

Uvodnik Haareca im pomaže svojim savetom – „Putin i Lavrov su otkrili pravo lice“.