Hafezov amanet

Gruba sila koju mesecima primenjuje prema nezadovoljnicima, koji se bune protiv okrutnosti i zahtevaju reforme uspeva da održi vladarski sistem i da spreči opštenarodnu pobunu; pamćenje masakra u prošlosti i naklonost dovoljnog dela građana, pre svega u velikim mestima Alepu i Damasku, imaju zasad zadovoljavajući učinak za predsedničku palatu, koja se uzda u većinu komandanta armije i aparat bezbednosti, na osnovu alauitske ili rođačke vernosti.

Nezadovoljstvo nije dostiglo kritičnu masu – saglasni su mnogi poznavaoci – poput raspoloženja u Tunisu i Egiptu, ali ako se to dogodi, Bašar Asad neće više imati prostora za manevrisanje. Služeći se pojmom iz fizike jedan komentator postavlja političku dijagnozu Bliskog istoka: „Dostignuta je tačka u kojoj regionalni lideri, optuženi za represiju, upotrebu diktatorskih metoda vladanja i zloupotrebe, postaju sve više zavisni od sposobnosti da kontrolišu Papenov lonac u kome su se našli. Opšte nezadovoljstvo, pomešano sa povećanim pritiskom međunarodne zajednice za reformisanjem društva, opasno remeti status quo na koji se oslanjaju. Na njima je kako će postupiti, što će im odrediti sudbinu.“

Spoljni pritisak se, međutim, pažljivo dozira. Londonski Gardijan, uostalom, podseća da „jedna od škola mišljenja na Zapadu smatra da je jak čovek u regionu uvek bolji od bliskoistočne anarhije“, pa potom primećuje da „vojna intervencija nije realna, ali čitav niz diplomatskih, finansijskih i sličnih sankcija treba da bude primenjen“. Otud se i Bašar Asad direktno ne poziva da ode, već se samo zahtevaju energične reforme, aktivno političko učešće naroda uz garantovanje fundamentalnih sloboda i osuđuje nemilosrdno kažnjavanje demonstranata, ali uz pomalo pitijski uslov Arapske lige kako „moraju da budu preduzeti koraci da se okonča sirijsko krvoproliće“.

Upućeni Al ahram prenosi raspoloženje arapskih diplomata u sedištu UN da „u Njujorku u ovom trenutku niko zaista ne govori o uklanjanju Bašara, već se, valjda libijskom poukom, raspravlja kako da se predsednik Asad i njegov režim navedu da prihvate paket istinskih reformi i da prekinu ubijanje – pre nego što bude kasno“.

„Nisam siguran da iko ima jasnu alternativu za sadašnjeg upravljača ili čak za njegovo preterano potkopavanje“, primećuje jedan egipatski sagovornik, na koga se poziva kairski list.

Kako je neposredan uvid – sem pogleda reportera preko granične linije sa turske strane – u sirijsku scenu otežan zabranom prisustva stranim medijima naročito je zanimljiv potpuniji opis Al ahrama, utemeljen „na pouzdanim diplomatskim izvorima“:

„Situacija nije jednostavna. S jedne strane informacije ukazuju da je najviše demonstracija pokrenuto uticajem islamističkih grupa, a istovremeno naša saznanja sugerišu da je Bašar marginalizovan, ako ne i potpuno izolovan od strane brata Mahera, koji je na čelu armije i donosi odluke. Ne može se čak reći ni zbog čega ne razgovara sa svojim narodom ili zašto ne napušta dužnost. Odluke nema, ne samo zbog Mahera, već i zbog toga što Bašar zna, kao i čitava porodica Asad, da će – ako odstupi – alauiti zauvek u Siriji izgubiti vrhovnu vlast i kontrolu.“

Ukoliko alauitsko-sunitska podela ozbiljno bukne u vojsci, sposobnost Bašara Asada da armiju i dalje upotrebljava u grubom, nemilosrdnom disciplinovanju sopstvenog naroda biće zaista presudan momenat za opstanak ustavne odredbe po kojoj Arapska socijalistička partija BAAS, decenijama razrađena porodična manufaktura, bespogovorno „vodi državu i društvo“, uz praktičan nadzor vojske, doušnika i brojnih tajnih policija.

Posle školovanja u Damasku, Bašar al Asad je u Londonu studirao medicinu, spremajući se za očnog lekara, pre nego što je pozvan da se vrati kući da se blagovremeno uputi u veštinu vladanja, pošto je u automobilskom udesu poginuo brat Basil, kome je otac prvobitno odredio nasledničko mesto. Vladalo je uverenje da je posle dve hiljadite godine, kad je umro Hafez, novi predsednik potencijalni reformator. Početne godine su to nagoveštavale i potvrđivale, ali se decenija Bašarove vlasti drugačije završila. Zakon o vanrednom stanju ukinut 2011. posle pola veka, zamenjen je kaznenim ekspedicijama protiv pomisli na još jedno, damaštansko proleće.

Svi koji dugo pamte sećaju se 1982, Sirijci najbolje, operacije protiv sunitskih pobunjenika u gradu Hami, koju je obavio Hafezov brat Rifat. Sjajni bliskoistočni reporter Njujok tajmsa Tom Fridman u knjizi „Od Bejruta do Jerusalima“ beleži Rifatovu ispravku pogrešnog pomena o manjem broju žrtava: „Ubili smo trideset osam hiljada ljudi, a ne sedam kako se govori.“