Hleb naš nasušni

Među pogođenima, zabrana zadaje poseban udarac Egiptu, koji je – za osnovne životne potrebe svojih osamdeset miliona stanovnika – prvi svetski kupac. Iz Moskve nabavlja polovinu neophodnog žita. Najveća arapska zemlja, od faraonskih vremena znana kao „božanski dar Nila“ po plodnosti, u stvarnosti je zavisnik od stranih isporuka i računica. Državi je narodni „ajš baladi“, iz budžeta dotirana lepinja od crnog brašna sa puno mekinja, čija je nedodirljiva cena ravna stotom delu dolara (kao valjda poslednji trag Naserovog socijalizma), delikatan regulator socijalnog mira i u promenjenom društvenom sistemu.

Razumljivo: skoro polovina Egipćana živi sa manje od dva dolara dnevno. Kad je januara 1977. pokojni predsednik Mohamed Anvar Sadat pokušao u svojoj „politici otvaranja“ da uvede koliko – toliko stvarni cenovnik i osnovne ishrane, vojska je grubom silom morala da uguši višednevne proteste, u kojima je bilo na desetine mrtvih. Čak je i jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito sa suprugom Jovankom i pratnjom zbog „narodne eksplozije“ odustao od najavljenog zimskog odmora u blagorodnoj klimi Asuana i Luksora, objašnjavajući to „žalošću za pogibijom bliskog druga Džemala Bijedića“. Narodna lepinja nije poskupela.

Više decenija kasnije (2008. godine), u Mubarakovom mandatu, zabeleženo je bar sedam smrtno nastradalih u sukobima građana koji su – u vreme tadašnje nestašice hleba – čekali u redovima, pa je predsednik naredio da vojska i policija preuzmu vođenje pekara „kako bi se povećala proizvodnja“. Budžetski „kvasac“ u narodnom hlebu, pominje AP, „deo je nepisanog razumevanja vlade i većinske sirotinje, iako dotiranje košta zemlju tri milijarde dolara godišnje, što je 65 odsto zarade od Sueckog kanala u 2009“. Domaći ekspert u poslovima sa hranom Mohamed Abu Paša smatra da je „dotirani jeftin hleb najvažnija stvar, koju vlada daje građanima“, a mnogi poznavaoci pominju „ozbiljne političke i ekonomske implikacije u trenutku kad je vlast Nacionalne demokratske partije izložena optužbama za korupciju i nebrigu za siromašne“.

Egiptu, naime, predstoje parlamentarnih izbori u novembru, a iduće godine i predsednički. Neizvesno je zasad da li će se još jednom, šesti put, kandidovati lider koga nacija zna već tri decenije – Hosni Mubarak (82), koji upravlja zemljom posle Sadata 1981, ubijenog u atentatu muslimanskih ekstremista na oktobarskoj vojnoj paradi u Kairu. Zagonetka je i da li će vlast preći sa oca na sina. Mubarakov mlađi potomak Gamal (46) kategorički više ne poriče takvu naslednu mogućnost, sprovedenu demokratskim postupkom. Gamal je potpredsednik vladajuće stranke i vodi njen uticajni Politički komitet, koji upravlja programom ekonomske liberalizacije Egipta. Uživa podršku „bogatih biznismena“, uz njegovo ime dodaju precizniju odrednicu. Nacionalna demokratska partija, kao ni tata nisu glasno progovorili. Ako i ima predsedničke namere, sinu svakako nedostaje masovnija naklonost birača, po mnogim naznakama zamorenih „porodičnim trajanjem“.

Žitna kriza, koju su potegnuli Rusi kao Putinovu „domaćinsku brigu“, svakako je ozbiljna finansijska omča Egiptu, velikoj ali siromašnoj zemlji, kojoj sem suecke morske prečice, turizam i tek očekivana dobit od značajnih zaliha gasa i nafte nisu nikako dovoljni da se hrani uz „miran san“ političara i spokojnost običnog sveta. Ministar trgovine Rašid Mohamed Rašid kaže da će, baš u času napora za ozbiljno smanjenje budžetskog deficita, dodatne dotacije u ovoj fiskalnoj godini iznositi sedam stotina miliona dolara, „kako bi hleb ostao nedirnut“. Vladini zvaničnici kažu da je situacija pod kontrolom, kao da ima i dovoljno brašna za četiri meseca, a pregovori o nabavkama iz drugih izvora su u toku. Nevolja je što se sve događa baš u mesecu svetog ramadanskog dnevnog posta i tradicionalnih bogatih večernjih i noćnih obroka, kad i oni Egipćani koje pritiska nemaština – kao i svi muslimani – dozvoljavaju sebi dugo očekivanu bogatiju trpezu, sa mnogo hleba i kolača.

Nije, naravno, samo Egipat (Turska takođe i drugi značajniji uvoznici žita) pogođen ruskom procenom loše domaće žetve ili, kako neki analitičari tvrde, „populističkim staranjem o sunarodnicima, a istovremeno bumerangom koji Moskvu ovakvim potezom ponovo udaljava od Svetske trgovinske organizacije“. Vladimir Putin je pred TV kamerom objasnio svojoj naciji: „Poslovica kaže – rezerve ne buše džep“. Stručnjaci složno zaključuju da će glavni dobitnici biti američki farmeri („jer negde se mora kupovati, pošto ipak niko neće ostati bez parčeta hleba“). Samo cene žita visoko skaču širom sveta: od juna za devedeset odsto! Ceh biti različito raspoređen.