Hod po žici

Država duguje tri stotine milijardi evra, što je 112 odsto bruto nacionalnog proizvoda. To je, posle stanja u Italiji, najviše u Evropi. List Ta nea citira potpredsednika vlade, oprobanog fajtera Teodorosa Pangalosa, koji kaže da je da je ovo trenutak „života i smrti“, kakav se – po uverenju ministarstva finansija – ne pamti u modernoj istoriji zemlje, poznatoj po najdužoj državnosti u Evropi. Javni deficit ove godine četvorostruko premašuje normu evrozone od tri odsto. Predsednik vlade, bez mnogo okolišanja, saopštio je da je „nemilosrdna korupcija stanje zarazne bolesti u Grčkoj“, dok ministar finansija Jorgos Papakonstantinu kaže da je za vladu najveća kocka „kako da obnovi poverenje“.

Čak i ekonomski eksperti, po prirodi nimalo skloni sentimentalnim slabostima, poput Kolina Elisa, ipak teše Atinu i umiruju zabrinutu evropsku porodicu: „Pomisao da je područje evra na ivici da izgubi Grčku, jednostavno je apsurdna.“

Elis nalazi i pouku za grčku vladu:“Još ima vremena da se državne finansije dovedu u red.“ Švedska, kao predsedavajuća EU, smatra da Atina „kod kuće“ treba da reši domaću boljku. Nemačka kancelarka Angela Merkel je nešto nežnijeg raspoloženija: poručuje da „EU deli zajedničku odgovornost“ za člana porodice u nevolji.

Papandreu veruje da „sa toliko potencijala i u kritičnoj situaciji“, poreskim rezovima, smanjenjem troškova države i smanjenim socijalnim davanjima za deset procenata, tolikim kresanjem u odbrani i bonusima u javnim preduzećima, može da stane na čvrsto tle. Očekuje da će za četiri godine deficit budžeta vratiti na evropsku meru. Oprezno, nikako radikalno premijer je pružio pojas za spasavanje. Stranim posmatračima poruka više zvuči kao umirenje evropskim bankarima i finansijskim ustanovama. Domaći investitori i ekonomisti recept su primili sa prilično skepticizma, nalazeći da „nema dovoljno kritičnih hirurških rezova“ i pored svih poziva na potpune strukturalne i neprekidne promene.

Atina je zapravo razapeta, kao i mnogi u sličnoj muci, kako da promeni tradicionalnu „malu spremnost za promene velikom naklonošću za proteste“ svih vrsta, što je genetska osobina nacije.

Upućeni strani posmatrači nalaze da je poslednja kriza podelila i redove nedavnog pobednika izbora: deo Pasoka ozbiljno se plaši neposrednih socijalnih buna, drugo krilo želi da se odlučnije slede zahtevi Evropske komisije, upućeni kao recept za dugoročnije ozdravljenje. Dilema nije nigde jednostavna, pogotovo ne u Grčkoj. Opoziciona desnica gde verovatno dati vladi da udahne, dok leve političke grupacije odmah nagoveštavaju da će „voditi bitku za pravedniju raspodelu tereta sudbine“. Glavna sindikalna centrala opominje vladu da razumljivije razjasni svoj stav i da se „ponaša pažljivo“, jer opšti štrajkovi mogu da uslede već u februaru. Čak i u boljim vremenima, običaj Grka je da se bune kad god treba da stežu kaiš, pogotovo pose petnaest godina nespornog rasta.

Promene neće biti lak posao. Njujork tajms zapaža da siva ekonomija čini trećinu domaćeg proizvoda, i pomaže „Grčkoj, kao i drugim zemljama, da ima evropske cene, a zarade ispod proseka Evrope“. „Mi nismo Dubai“, govori ministar finansija. U svom potopu sapatnik iz Zaliva, upravo je galantno dobio deset milijardi dolara pomoći od Abu Dabija, iz njegovih 900 milijardu zaliha u kasi. Papakonstantinu sigurno ne računa da će Atini neko darovati pare u šešir. Jorgos Papandreu zaključuju da njegova vlada socijalista za tri meseca mora da donese odluke koje, u ranijim administracijama, nisu donošene.

Premijer, – posle dede Jorgosa i oca Andreasa, treći predsednik vlada u Grčkoj iz porodice Papandreu – ne krije ni dijagnozu, ni terapiju od pacijenata: „Biće bolno“.