I sultan i kalif

Prvi put to se dogodilo 1453, kad je osmanski sultan Mehmed Osvajač zauzeo Konstantinopolj (od 1930, Istanbul) i tri dana kasnije, u petak posle pobede se pomolio Alahu u dotad hrišćanskom hramu tada starom skoro deset stoleća, monumentalnoj zadužbini vizantijskog (romejskog) cara Justinijana Prvog iz 537. godine.

Mudošsću Mustafe Kemala Ataturka, utemeljivača moderne sekularne države na Bosforu, od februara 1935, i sledećih osamdeset pet godina, neimarsko delo majstora arhitekture Isidora i Antemija i deset hiljada radnika bilo je muzej u koji se ulazi kao u svetinju.

U dvadeset prvom veku Erdogan je vratio vreme unatrag.

U svoj pohod neoosmanizma na kome potiskuje kemalizam na kome je građena moderna Turska, uveo je i „islamsko vaskrsenje“ Aja Sofije.

„Necivilizacijski čin autokrate“, kako ga mnogi nazivaju, razuman svet ocenjuje kao „odavno pripremanu pobedu verskih konzervativaca i nacionalista“, koju im sada daruje vladar.

Sveta Sofija, sada u nadležnosti Direktorata za verska pitanja (kao muzej je pripadala Ministarstvu kulture), ponovo je „aktivna džamija“, što kako pominje predsednik, „predstavlja želju mnogih Turaka“.

Neće se više naplaćivati ulaznica od 15 dolara, kao dosad (3,7 miliona posetilaca prošle godine). Jedna od radikalnih organizacija građana već više godina, najmanje četiri, pokreće sudske procese kako bi se ostvarili zahtevi za „preobraćanje“ bogomolja, a prema dostupnim vestima dosad su četiti i ispunjena.

Znameniti pisac, Nobelovac Orhan Pamuk, sasvim je drugačijeg uverenja. U razgovoru sa novinarom Bi-Bi-Sija ukazuje da će najnoviji Erdoganov korak „brojnim Turcima oduzeti ponos da pripadaju sekularnom muslimanskom narodu“, u šta on sam čvrsto veruje.

Stručnjaci, posebno istoričari umetnosti, postavljaju pitanje šta će biti sa hrišćanskim mozaicima i freskama neprocenjive vrednosti, pošto u muslimanskoj dogmi u džamijama nije dozvoljeno predstavljanje ljudskog lika.

Do muzejskog otvaranja Aja Sofije svi „preživeli“ sveti likovi i biblijske predstave, kao i predstavljeni hrišćanski vladari, tokom vekova „islamskog života“ crkve bili su prekriveni malterom ili prekrečeni. Vratili su se i zasijali na svetlosti tek mukotrpnim i strpljivim radom restauratora prethodnih decenija.

Vlasti, uključujući predsednikovog predstavnika za medije Ibrahima Kalina, tvrde da će sve ostati netaknuto, kao i da će posete pripadnika svih veroispovesti izvesno biti neophodno ograničene samo u vreme molitvi muslimanskih vernika, počev od 24. jula. „Verska ikonografija će biti nedirnuta“, obećavaju zvaničnici.

Crkva Svete Sofije je pod zaštitom Uneska od 1985. kao svetska kulturna baština. Ali, nije upisana pojedinačno, već kao deo kompleksa zajedničkog jezgra, sa ostalim draguljima istorijskog Istanbula – Plavom džamijom, dvorcem Top kapi osmanskih vladara i Hipodromom na Trgu Sultahmet, nekad društvenom centru vizantijske imperije.

Unesko obavezuje tursku državu da su nedozvoljene bilo kakve prepravke, koje utiču na „univerzalne vrednosti objekata o kome se brine“. Posebnim saopštenjem izraženo je „duboko žaljenje“ što je upravo objavljena odluka doneta bez prethodnih konsultacija o promeni statusa Svete Sofije

I pre sudske odluke da je „džamija 1934-1935. sumnjivim potpisom protivpravno zatvorena, a svaka njena drugačija upotreba je nezakonita, smatraju najnazadniji presuditelji“, vaseljenski patrijarh Vartolomej je proročki upozorio da, „kao muzej Sveta Sofija, koja pripada čitavom ljudskom rodu, može da funkcioniše kao mesto i simbol susretanja, dijaloga i mirne koegzistencije naroda i kultura, međusobnog razumevanja i hrišćanske solidarnosti sa islamom, a upravo to je neophodno savremenom svetu“.

Predsednik Redžep Taip Erdogan u svom razmišljanju – kako beleži Vašington post – smatra da „ako se govori o religiji, tema ne treba da bude Aja Sofija, čije korišćenje dotiče pod zakone naše zemlje, nego islamofobija i ksenofobija širom sveta“.

U dugoj istoriji, istočnohrišćanska Sveta Sofija svoje rano stradanje doživela je 1204. kad su krstaši u svom četvrtom pohodu zauzeli Konstantinopolj, opljačkali hram i pretvorili ga u katoličku katedralu, što je potrajalo do povratka svom pravoslavnom zavetu 1261. godine.

Posle 28. maja 1453, nije bilo pravoslavnih bogosluženja u Aja Sofiji. Ipak, zna se za dva neobična „prestupa“, jedan zapisan u „eri džamije“, drugi zapamćen u „vreme muzeja“.

U knjizi „Arhimandrit Elefterios Nufrakis“, autor Antonios Stivaktakis, opisao je kako je grčki monah rodom sa Krita 1919. obavio „nemoguću misiju“: liturgiju u Svetoj Sofiji.

Kao vojni sveštenik Druge divizije, bio je na brodu usidrenom pred Istanbulom, koji je po završetku Prvog svetskog rata bio pod upravom saveznika. Sa četvoricom oficira otac Lefteris čamcem je „na svoju ruku“ stigao do obale i crkve, tada još džamije.

Iz torbe je izvadio sasude i sve potrebe za služenje liturgije i posle 466. godina hrišćanske tišine čuo se vozglas „Gospodu se pomolimo…“ Islamski vernici, zauzeti svojom molitvom, nisu u prvi mah shvatili šta se događa. Liturgija je i okončana, a arhimandrit i družina su uspeli, uz tuču, da umaknu ljutitoj poteri. Saveznička uprava grada je osudila akciju kaluđera Elefteriosa i uložila protest čak premijeru Grčke Elefteriosu Venizelosu, koji je bio primoran da javno ukori arhimandrita, a kasnije je – mimo javnosti – čestitao.

Kad je u proleće 1959. tadašnji srpski patrijarh German boravio u Istanbulu kao gost vaseljenskog patrijarha Atinagorasa, posetio je i Aja Sofiju – muzej.

U pratnji patrijarha Germana bio je i profesor Bogoslovskog fakulteta, protođakon Miloš Erdeljan, koji se „ponesen mestom i trenutkom“ – kako su to bili dani posle Uskrsa – punim glasom oglasio dubokim basom pravoslavnim uskršnjim troparom „Hristos voskrese iz mertvih“, dok su službenici turskog protokola zbunjeno posmatrali. Patrijarh German nije ukorio profesora.