I sultan i kalif

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Eh, da nam je više ljudi kao što je bio profesor M. Erdeljan. Ali, druga su vremena. Deca više vole da se bave sveCkom politikom nego patriotskim radom.

2. „I pre sudske odluke da je „džamija 1934-1935. sumnjivim potpisom protivpravno zatvorena“

   Priča o „sumnjivom potpisu“ je dezinformacija (eufemizam za presnu laž). Potiče iz kemalističkih krugova. Svesni koliko je pretvaranje Aja Sofije u muzej bio nezakonit i nadasve nepopularan čin, plasirali su priču da „ćaća nije znao“ i „to su oni oko njega“ — klasična odbrana nepopularnih diktatorskih poteza. Činjenica da ćaća nacije još nije bio uvežbao potpis na latinici pa su mnogi bili različiti je pomogla u plasiranju tog „pranja“ lika i dela. Međutim, ta priča, iako je uzrokovala forenzičku istragu potpisa, nije imala nikakav uticaj na protivzakonitu odluku ministarskog kabineta iz 1934.

   Koga zanimaju fiškalski detalji stvari stoje ovako. Zakon o zadužbinama (vakufima) iz 1925. je zapravo bio neizmenjen zakon iz osma nskog perioda kojim se garantuje nepovredivost imovine, namene i bilo čega što je ustanovljeno osnivačkom poveljmom vakufa. E, 1934. ministri i Atatürk su prekršili taj zakon. Nekoliko mjeseci kasnije, već 1935, su se opsetili da promjene zakon kako bi pokrpali taj prekršaj. No, stvar je još komplikovanija i ima još jedan obrt. Vakuf je od države dobio tapiju na nekretninu zvanu džamija Aja Sofija 1936.

   Naravno, orijentalisti, bilo da su novinari, istoričari umetnosti, akademici ili poput Pamuka (samo) autošovinsti, previđaju i prešućuju jedan mali „detalj“. Mehmed II je kupio tu zgradu i otud je ona njegova zadužbina.

   Drugi momenat koji u svojoj ostrašćenosti kao da gube iz vida je da je muzeju, a ne crkvi, vraćen status džamije. Muzeju koji je to postao kršenjem zakona.

   O šlajfovanju glede „mudrog“ Kemal paše ne bih mnogo, samo bih preporučio knjigu profesora istorije sa univerziteta Haifa Stefana Ihriga „Atatürk in the Nazi Imagination“, Belknap Press/Harvard University Press. Možda nekome otvori oči šta je bilo „moderno“ u Evropi tridesetih godina 20. veka, odnosno koji Zeitgeist je preovladavao. Hvaliti to u 21. veku je više nego regresivno.

   O orijentalističkim floskulama tipa „sultan“ i „halifa“ ne bih uopšte. Spuuštati se na taj nivo diskursa više priliči Kuriru, Informeru ili Alou.