Igra prinčeva

Računa se da šira kraljevska porodica Sauda ima petnaest hiljada članova, među njima dve hiljade viđenijih i nekolicinu veoma uticajnih prinčeva, od kojih su se sada neki oglasili „rođačkom neslogom“ o putevima i ceni mirenja Arapa i jevrejske države.

Turki al Fejsal bin Abdelaziz al Saud, ugledni princ, na bahreinskom (održanom na daljinu) bezbednosnom forumu žestokim rečima je opisao Izrael kao „kolonijalnu silu Zapada, koja drži Palestince u koncentracionom logoru i oduzima im živote“.

Učesnik zum skupa, sa svoje lokacije, izraelski ministar spoljnih poslova Gabi Aškenazi odmah je uzvratio žaljenjem što princ „izražava osećanja koja nisu u duhu promena na Bliskom istoku“.

Iskusni princ je dvadeset godina bio šef saudijske obaveštajne službe, bio je ambasador u Britaniji i SAD, a – doduše po naknadnim saznanjima – mnogo puta se sretao sa raznim izraelskim zvaničnicima.

Smatran je za „ovlašćenog sagovornika prestola sa cionističkim entitetom“, koji se ponekad i javno sretao sa Izraelcima uključujući 2016. fotografiju rukovanja sa Mošeom Jaalonom, tada ministrom odbrane.

Ovih dana, posle Bibijevog „hadžiluka“, Turki je Izrael nazvao „nedemokratskom, rasističkom državom aparthejda“.

Nešto pre toga u emisiji televizijske stanice Arabija, Bandar bin Sultan – ništa manje istaknut i uvažavan princ – izbrao je drugu metu: svom silinom napao je vođe Palestinaca kao „lažove, izdajnike i nezahvalne gubitnike, sramotne protivnike normalizacije odnosa Izraela i Zaliva“.

Bandar bin Sultan je, takođe, bivši šef obaveštajne službe i ambasador u Vašingtonu.

Šta se to zapravo događa u kraljevini, tragaju revnosni analitičari? Svoje objašnjenje nudi profesor islamskih i bliskoistočnih studija Eli Pode: „Turki i Bandar izražavaju dve suprotne škole mišljenja u pogledu normalizacije odnosa sa Izraelom. Turki pripada učenju kralja Salmana (85), tradicionalnom opredeljenju da proces mora da bude recipročan, a to znači da saudijsko priznanje jevrejske, mora da bude istovremeno sa stvaranjem palestinske države u granicama iz 1967, i istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom, naravno i rešenjem problema palestinskih izbeglica još iz 1948.“

Kralj Salman nema interesa za brzopoteznu diplomatiju mirenja, koja bi oslabila saudijski nedodirljivi status u islamskom svetu, čuvara svetih mesta meke i Medine i vodećeg zaštitnika muslimanskog zajedništva.

Drugo nudi – svojim ambicijama – kraljev sin i oglašeni naslednik, krunski princ Mohamed bin Salman koji želi brži ritam normalizacije, koji odstupa od dosadašnjih arapskih kriterijuma, pa novom saudijsko-izraelskom instant kombinatorikom ostavlja Palestince u drugom planu, pošto ih je od 2000. na okupiranoj Zapadnoj obali pomogla humanitarnim prilogom od najmanje šest milijardi dolara.

Posmatrači pronalaze šta princ, koji zapravo vlada i pre sedanja na presto, traži za uzvrat.

Pominju se – kao najlakše vidljive – „brisanje“ odgovornosti za ubistvo novinara Džamala Kašogija i izdašnije američke kvalitetno proširene isporuke oružja sunitskoj Saudiji, prevashodno dobijanje F-35 aviona, uz izraelsku saglasnost.

Dalji cilj je nešto više strateški, poput dobiti za „arapsku stvar“, po obrascu Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji veruju da su svojim aranžmanom sprečili izraelsku aneksiju delova okupirane Zapadne obale.

Najpreča saudijska potreba je, ipak, da kraljevina i zemlje Zaliva budu uključene u Bajdenov postupak revizije nuklearnog sporazuma sa Iranom.

Ministar spoljnih poslova Fejsal bin Farhan kaže: „Očekujemo da budemo, kao i svi regionalni prijatelji, o svemu budemo konsultovani, što je jedini put koji vodi održivom rezultatu.“

Izraelsko-saudijski dodiri (još 2010. direktor Mosada Meir Dagan tajno je posetio kraljevinu) više ili manje skrivani od javnosti, traju godinama i – kako piše Haarec – „sada ne mogu da se vrate u bocu“.

Vidovitiji dalje predviđaju: „Kad se steknu uslovi, voz normalizacije će se zaustaviti i u Rijadu, a Izrael će morati da plati cenu – u palestinskoj valuti, jer otvorene rane ne mogu da se leče aspirinom“.

Odmereniji znaju da palestinsko pitanje nije „mrtvo slovo“, kako bi – recimo – zalivskim prodorom Bibi Netanijahu voleo; po njemu posle te normalizacije posao sa Palestincima bi lakše obavio po svojoj meri.

Saudijsko pomirenje sa Izraelcima je dugoročan i složen proces.

Svakako nije začet, niti će se okončati, samo mobilizacijom protiv posezanja šiitskog Irana za ulogom velesile u regionu, ma koliko to podstiče potrebu za približavanjem i udruživanjem Rijada i Jerusalima protiv zajedničkog protivnika, Teherana.

Različitost intonacija saudijskih prinčeva može se razumeti i kao orijentalna veština da se postavi neka vrsta ravnoteže, kako ne bi izgledalo da dvor suviše naginje ka Izraelu.

Pode profesorski veruje da je neophodna zajednička mirovna inicijativa Zaliva, Jerusalima i Amerike, koja će poslužiti kao kamen temeljac za diplomatski proboj između jevrejske države i Palestinaca, time i između Izraela i Saudijske Arabije.

Najnovija vest je da je šeik Hamad bin Kalifa al Nahjan, istina iz vladajuće porodice u Dubaiju, kupio polovinu vlasništva fudbalskog kluba Betar Jerusalim, člana izraelske prve lige, čiji navijači su se protivili da u sastavu tima budu arapski igrači.