Ikone Davida Rubingera

Svojom kamerom Rubinger je upravo to činio. Prošle nedelje umro je u Jerusalimu u 93. godini, ostavljajući za sobom – kako je neko lepo rekao – „istorijsku kapsulu“ od preko pola miliona snimaka. Svojevremeno, Ariel Šaron, general i političar „koji ne oprašta“, govorio je „imam potpuno poverenje u Davida, iako znam da ne glasa za mene“.

Jevrejin, rođen 1924. u Austriji, sin trgovca starim gvožđem u Beču, izmičući Hitlerovom nacizmu kao petnaestogodišnjak useljenik u mandatnu Palestinu, gde je prve tri godine proveo u kibucu (otac je uspeo da se domogne Engleske, pošto je posle aneksije pokupljen sa ulice i potom prošao Dahau i Buhenvald; majka je ubijena u koncentracionom logoru), u Drugom svetskom ratu vojnik Jevrejske brigade britanske armije na frontovima u Evropi i severnoj Africi, Izraelac od nastanka moderne jevrejske države i učesnik u njenom prvom ratu sa Arapima 1948, decenijama je fotoaparatom beležio rast, uspehe i tragedije osamostaljene nacije, a i život političara, njihove javne i privatne trenutke – počev od Ben Guriona – ali i svakodnevicu, mirnodopsku ili ratnu običnih građana i sve to, kad god je i koliko uspevao da dopre i drugde, po večno nepredvidivom Bliskom istoku.

David Didi Rubinger je stekao svetski ugled svojim fotografijama, ali i priznanjem da je „posle svega što je doživeo, ljutnju i netrpeljivost iskazivao samo prema onima koji su želeli više sukoba, kad bi on video mogućnosti za mir“.

U knjizi životne ispovesti je o sopstvenoj sudbini zapisao: „Često se pitam, kad pogledam sve te godine, kako neko može da bude tako srećan. Prošao sam kroz deset ratova bez ogrebotine, preživeo sam bezbrojne rizične situacije i dosegao najviši domet u profesiji. Posle svega, šta bih rekao onima koji me pitaju u čemu je tajna. Moja filozofija je sasvim jednostavna – pokušavam da svaki dan prođe kao poslednji, a pripremam se kao da su ‘sva sutra’ beskonačna.“

Više od pola veka Didi je bio dopisnik Lajfa i Tajm magazina, pošto je početkom pedesetih prošlog veka u domaćim listovima prvo priznat da je „na svom motociklu brži“ (Norton nabavljen po savetu dobronamernog urednika Palestajn posta), a onda i da je „aparatom bolji od drugih“, pa je mogao da zatvori skromnu fotografsku radnju, koja mu je – kao ratnom veteranu – vlast u Jerusalimu dodelila, da se prehrani i preživi u miru.

Prvi Rubingerov aparat bio je Argus, poklon za rastanak od francuske prijateljice u oslobođenom Parizu. „Pravu kameru“, Lajku, kupio je 1946. u posleratnoj Nemačkoj. Platio je – za to vreme u očekivanoj valuti – sa dve stotine cigareta i jednim kilogramom kafe.

Neprikosnovena ikona među stotinama hiljada Rubingerovih fotografija bez sumnje je snimak zabeležen trećeg dana šestodnevnog rata 1967, sjedinjeni prizor biblijskih i modernih vremena: trojica padobranaca Izraela pred Zapadnim zidom, ostatkom Drugog jevrejskog hrama koga su Rimljani uništili 70. godine, a do danas je najsvetije mesto judaizma. Likovi sa slike su u kasnije mirno doba bili sasvim obični građani: ginekolog, saradnik Vajcmanovog naučnog instituta i vlasnik kioska za osvežavajuća pića.

Rubinger je to u svojoj knjizi ovako opisao: „Petnaest minuta pošto je paljba okončana, pred Kotelom sam zaustavio trojicu vojnika. Legao sam na zemlju da bih u kadru imao i zid i njihova lica. Odjurio sam kući da razvijem film. Kad sam ga pokazao supruzi, takođe fotografu, misleći da je za ovaj trenutak vredniji snimak dolazak vrhovnog vojnog rabina pred svetinju, Ani je rekla – koješta, trojica vojnika su pravi pogodak. Odneo sam, takva su bila pravila, negativ vojnom cenzoru, koji ga je odmah predao vladinom birou za štampu odakle su istog časa počeli da dele moju fotografiju – naplaćujući jedan dolar. Mnogi su uzimali, a neki fotoreporteri su se potpisivali i kao autori. Jedna fabrika cigareta snimak je čak upotrebila za oglas, uz tekst „Pravi ljudi puše Dubek“, a na snimku niko nije pušio; desničarska partija je napravila poster u predizbornoj kampanji.

Uzalud sam se po sudovima borio da zaštitim autorsko pravo. Konačno je Vrhovni sud pokušao da me umiri saopštenjem da je moja fotografija zvanično proglašena za „nacionalno blago“. Ironija je, priznajem, da bi ta fotografija bila objavljena možda na pola stranice Tajma i potom sa sledećim brojem nedeljnika bila brzo zaboravljena, da nije bila deljena na sve strane.“

Predrag Milojević, patrijarh srpskog novinarstva, davno je verovao: „Za istoričara se kaže da piše dokumentovano o događajima koje nije video, a za novinara da nedokumentovano piše o događajima koje vidi. Naravno, prednost ima istoričar. Ali, oči ponekad vide vide i ponešto od onoga što dokumenta previde.“ Objektiv Davida Rubingera je upravo to činio.