U opasnom američko-iranskom nadmetanju, veoma uprošćeno poređenog sa igrom „ko će prvi da trepne“, u kome je Vašington – pored ratne retorike – na pozornicu izveo i preteće vojne efektive, a Teheran se još zadržava na otrovnim porukama, rasplet je sasvim neizvestan.
Gotovo da operetski u tako osetljivom trenutku zvuči vest da je Bela kuća poslala svoj broj telefona Švajcarskoj, koja je od 1980. zaštitnik interesa SAD u Iranu, da ga uslužno prosledi Teheranu „u slučaju da tamošnji zvaničnici žele razgovore“. Istovremeno, vest NJujork tajmsa je da se iz Pentagona Trampovim pomoćnicima iz Saveta za nacionalnu bezbednost predlaže razmatranje plana da Amerika na Bliskom istoku rasporedi 120.000 vojnika kao blagovremenu „meru predostrožnosti“.
Iranski general Hosein Salami, komandant Revolucionarne garde poslanicima Medžlisa (parlamenta) je rekao – prenosi Gardijan njegove reči – da je dolazak američkog nosača aviona u regionalne vode „ništa drugo nego psihološki rat i deo plana za zastrašivanje Teherana, pošto je „rat SAD protiv nas nemoguć, jer Vašingtonu nedostaje potrebna vojna snaga“. Drugi uticajni zapovednik, Amirali Hadžizade ga dopunjava pretećim tonom: „Ako Amerikanci krenu, imamo vatrenu moć da ih udarimo u glavu.“
Američke izjave, praćene slanjem pojačanja raznolike vatrene moći, jednako su zapaljive. Poziv predsednika Donalda Trampa Irancima da dođu na razgovor o odricanju od nuklearnog programa i balističkih raketa, začinjen je porukom da „ne može da isključi vojnu konfrontaciju“.
Veteran u nemačkom parlamentu iz Partije zelenih Jirgen Triten, član Komiteta za spoljne poslove, čak smatra kako navodi da „Iran planira napad na američke trupe u Iraku ili Siriji podseća na situaciju u Tonkinškom zalivu 1964, što je bila prelomna tačka daljeg totalnog angažovanja SAD u Vijetnamu“.
Prošlogodišnje američko napuštanje međunarodnog sporazuma o „ograničenju izgleda Irana da proizvede nuklearno oružje“ sa obnovom sankcija i sada saopštenje Teherana o delimičnom povlačenju (najava da neće prodavati viškove obogaćenog uranijuma i teške vode) iz dogovora sa stalnim članovima Saveta bezbednosti, Nemačkom i Evropskom unijom utvrđenog 2015. izuzetno podiže napetost u regionu i ne manje talas strepnji u bližem i daljem susedstvu, posebno u Evropi.
Nedeljnik Špigel ocenjuje kako Vašington pokušava da obori Teheran na kolena mešavinom ekonomskih mera i vojnim pretnjama („bez obzira da li je ili nije namera o rušenju režima“), a svako ko približava zapaljeni fitilj buretu baruta – govoreći ‘da vidimo šta će se desiti’ – rizikuje rat“.
Ipak, Eli Germaja, ekspert Evropskog saveta za spoljne poslove, kaže da se još nada da Evropa (protivnik američkih mera, a pre svega Nemačka) i Kina (najveći, ali pažljivi kupac iranske nafte, dok Rusija ima sporazum o slobodnoj trgovini, pa ne namerava da sledi obnovljene sankcije) mogu da „izvuku nešto iz rukava“ za spas sporazuma sa Iranom – popuštanjem omče sankcija.
U Iranu agencija IRNA sa skupa nacionalnih aktivista prenosi poziv predsednika Hasana Rohanija da je neophodno jedinstvo „svih političkih pogleda“ da bi se savladale prilike, koje će možda biti teže nego za vreme rata sa Irakom (1980-1988).
Rohani je – kako vide posmatrači – na meti „tvrdih struja“ islamista i čuvara Homeinijeve revolucije, ali je i „napušten od dela umerenih domaćih saveznika“.
Sud za medije je upravo obustavio izlaženje nedeljnika Seda (Glas), koji je objavio članak upozorenja o mogućem ratu sa Sjedinjenim Državama. Budni stražari pravog puta na društvenim mrežama su žestoko napali reformistički magazin „poukom“ čitaocima da se radi o pozivu na razgovore sa prepredenim neprijateljem – Trampom. Novinska agencija Fars u svom komentaru izvodi zaključak: „Na vrhuncu američkog političkog, ekonomskog i medijskog rata protiv naše nacije, iranska publikacija se pridružuje neprijateljskoj operaciji.“
Grupa Evroazija, konsultantska organizacija iz NJujorka, smatra da se „američki pritisak taktički dokazao kao uspešan, jer je prepolovio iranski izvoz nafte i lišio vladu kritično važnog priliva stranog novca, ali nije SAD približio konačnom cilju – ili kapitulacija nuklearnog programa ili kolaps režima“.
„Mešanje Irana u sukobe u Siriji, Jemenu i Iraku dogodilo se u vreme globalnih sankcija. Domaće tegobe jesu izazvale proteste protiv korupcije i lošeg upravljanja, ali demonstracije dosad nisu bile dovoljne da budu pretnja opstanku iranske vlade“, dodatni je zajednički imenitelj analitičara.
Posebno uznemireni istraživači ne odbacuju mogućnost eksplozije – vojni sukob Irana sa Trampom, koji bi bio „jednako opasan kao i ako bi jastrebovi u Vašingtonu uspeli u destabilizaciji Irana, kojom bi se zemlja našla u građanskom ratu“.
Za desetak dana Međunarodna atomska agencija će izdati svoj najnoviji nalaz da li se se Iran pridržava potpisa pakta o nuklearnoj kontroli. Očekuje se da, kao i u prethodnih četrnaest, rezultat bude pozitivan.
Tri ključne obaveze su smanjenje broja centrifuga za obogaćivanje uranijuma sa oko dvadeset hiljada na šest hiljada, koje rade po meri od 3,67 odsto, dovoljnoj za mirnodopsku upotrebu, ne i za bombu; uz dozvoljene zalihe obogaćenog uranijuma od 300 kilograma – umesto početnih 10.000 (za šta je postavljen rok od petnaest godina).
Donald Tramp u Vašingtonu ima svoje računice, a i ajatolasi u Teheranu. Odbrojavanje je u toku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
