Iranski ispit

Istoričar Ksiu Vang osuđen je u Teheranu kao špijun, a Masud Solejmani, stručnjak za matične ćelije i hematologiju, uhapšen u Sjedinjenim Državama u zatvoru je bio „pod optužbom da je pokušao da odnese biološko-medicinski materijal u Islamsku Republiku, što je kršenje sankcija SAD“.

Američki predsednik Donald Tramp se zahvalio Iranu na „fer pregovorima“ – obavljenim preko posrednika – i ocenio da je trampa Vanga i Solejmanija na ciriškom aerodromu možda „prethodnica za ono što bi moglo da bude učinjeno“.

Trenutak diplomatski učtivog detanta – još veoma daleko od ozbiljnijeg lečenja okoštalog sukoba, ali ipak je naznaka da „može i drugačije da se igra“ – dolazi posle obnove dugoročnog neprijateljskog odmeravanja, raspaljenog otkad je prošle godine Vašington napustio nuklearnu pogodbu sveta sa Teheranom i vratio se kaznenim merama i čak bio „na minut“ od vojne konfrontacije tokom junske krize u Zalivu, kad je Iran oborio i američki „pametni“ dron.

Iranski predsednik Hasan Rohani je upravo predstavio budžet, „ponajmanje zavisan od nafte“ za persijsku 2020. godinu, koja počinje u martu, kao akt odbrane od sankcija, uz najavu o mogućem zajmu od Rusije od više milijardi dolara kao „ključnom izvoru prihoda“.

Prema agencijskim izveštajima Trampove mere „bez milosti“ nanele su veliki udarac Teheranu. Procena Međunarodnog monetarnog fonda je da će iranska ekonomija ove godine zabeležiti pad od deset procenata.

Prethodnih dana zvono za uzbunu bila je tvrdnja zvaničnika SAD da Iran tajno postavlja balističke rakete kratkog dometa u Iraku, ali dovoljnog da pogode ciljeve u Izraelu i američke baze u Saudijskoj Arabiji i Bahreinu. Priziva se poređenje sa septembarskim napadom, pripisanom – bez mnogo dvoumljenja – Iranu, na saudijski naftni kompleks.

Posebno je u podizanju temperature glasan premijer Benjamin Netanijahu, koji užagrelo uverava Amerikance da su iranske aktivnosti „povećana pretnja Izraelu i čitavom Bliskom istoku“, dok istovremeno u dobroj meri osuđuje evropske lidere da su još popustljivi i nisu dovoljno čvrsti prema Teheranu, „zbog čega treba da ih je sramota“.

Glavni urednik DŽeruzalem posta ide i korak dalje. Jakov Kac se pita „šta će se dogoditi ako Iran (preko svojih isturenih postava u okolnim zemljama ili svojim dugometnim raketama) pogodi izraelske strateške instalacije i što je još gore dođe do gubitka života“. Odgovor, piše Kac, može da bude vraćanje istom merom klijentima Teherana u Iraku, Siriji ili Jemenu i Gazi, ali „opcija je i i udarac direktno na Iran, kako bi tamošnje verske vođe shvatile da moraju da plate i ličnu cenu“. Dodaje da druga opcija može da vodi u regionalni rat.

Ako je to jedina opcija, Izrael je spreman na udar bombama na Iran – izjavio je šef diplomatije Izrael Kac novinaru italijanskog lista Korijere dela sera – u slučaju da Teheran ne „saseče“ svoj nuklearni program i ne prekine napade na jevrejsku državu.

Iranska vlada odbacuje pretnje, nazivajući ih znakom „izraelske slabosti i nesposobnosti da se prikriju problemi domaćih lidera“.

Predsednik Rohani Americi ponavlja ponudu za razgovore, ali samo ako se prethodno obustave sankcije. Trampovog odgovora, očekivano, nema.

Opasnost od „velikog praska“ opstaje – po mišljenju posmatrača – sve dok ne utihnu neumereno radikalni pokliči na obe strane, da u Iranu politika potpuno ne dođe u ruke Revolucionarne garde, a da se Tramp i Netanijahu iz ličnih potreba ili da bi se predstavili kao nacionalni spasioci ne odluče – kako je gotovo umiljato nazvano – za „pokretanje velike drame“, što bi – razumljivijim rečnikom upornih izveštača – mogao da bude Treći zalivski rat.

Na iranskoj strani, strani revnosni analitičari vide, nepovoljan zbir. Mereći ponašanje prema Iraku, u Libanu, naravno i u sirijskom i jemenskom metežu – posebno radikalni ocenjivači ponašanje Teherana nazivaju „probuđenim neokolonijalizmom koji nije povećao sopstvenu nacionalnu bezbednost“.

Upućuju i na iznenadno iskušenje za režim uveren u potpunu vlastitu „nevinost“. U demonstracijama prethodnih nedelja, koje su i Iranu počele zbog poskupljenja nafte za domaćinstvo i vozila, ali su potom dobile i političku težinu, po podacima međunarodnih organizacija, snage bezbednosti su ubile najmanje 208 učesnika protesta. Američki izvori govore o „oko hiljadu žrtava“. Više od sedam hiljada je uhapšenih, a dve hiljade je ranjenih.

Prvobitno je vrhovni vođa Ali Hamnei govorio o „opasnoj zaveri, upirući prst u SAD, Izrael i Saudijsku Arabiju, a početna ocena režima je bila da su krivci „strani elementi i cionizam“.

Ajatolah Ali Hamnei je potom neočekivano neke žrtve nazvao „nevinim mučenicima, čijim porodicama pripadaju naknada i druge pogodnosti“. Vlast kao melem na rane zatim saopštava da treba pokazati „islamsko milosrđe“ i prema zatvorenicima.

U čitavoj „kvadraturi kruga“ svi su i taoci sopstvenih, složenih domaćih ograničenja i računica.

Komentator Gardijana smireno savetuje: „Pre nego što obnove zalivski megdan, akteri bi trebalo da se upitaju šta žele da postignu i da li bi dijalog možda bolje poslužio njihovim potrebama“.

„Čaša je puna do polovine ili je poluprazna“, davna je nedoumica. Traje sve dok se ne prelije.