Iranski peščani časovnik

Pažljivije od ove vesti novinara magazina Al monitor Asada Hane, svet prati sporo kretanje kazaljki pregovaračkog sata u Beču, gde pet stalnih članova Saveta bezbednosti i Nemačka razgovaraju sa Irancima o povratku u život sporazuma o nuklearnom obuzdavanju šiitske islamske republike (ograničenje proizvodnje plutonijuma i obogaćivanja uranijuma, slobodniji pristup međunarodnih inspektora, a za uzvrat oslobađanje 100 milijardi zamrznutih iranskih dolara, obnova izvoza nafte i pristupa finansijskim tržištima), koji je potpisan 2015.

Američki predsednik Donald Tramp je tri godine godine kasnije sporazum nerazumno pokopao, uz dodatne sankcije. Po njegovom uverenju taj sporazum je bila „jedna od najvećih grešaka, ikada učinjenih“, dok je za ranijeg izraelskog premijera Benjamina Netanijahua to bila „kapitulacija“. Ubrzo potom, ne mareći preterano za obaveze koje je prihvatio, Teheran je počeo da – takođe neodgovorno – povećava proizvodnju obogaćenog uranijuma, bližeg neophodnom stepenu za spravljanje A bombe.

Prema pisanju telavivskog Haareca sporazum iz 2015. je „ostavio Iran na otprilike godinu dana od prikupljanja dovoljno materijala“: „Sada je taj period skraćen za nekoliko meseci. Ali, za postupak dobijanja bombe potrebno je i pripremanje nuklearne glave za balističku raketu, pa su neophodne još dve godine…“ Međunarodna atomska agencija je saopštila da je Iran počeo da proizvodi „metalni uranijum“, značajnu komponentu u svakom nuklearnom programu za vojne potrebe, jer bez njega nema ni jezgra bombe.

Posle ulaska Džoa Bajdena u Belu kuću, šest rundi obnovljenih pregovora i pratećih nagoveštaja, kao da je iz Beča bio na vidiku „beli dim“ pre početka avgusta, kad novi predsednik Irana, radikalni čuvar islamske države Ebrahim Raisi preuzima dužnost od daleko umerenijeg Hasana Rohanija. Izgleda za brzi sporazum više nema.

Konačni arbitar uspeha jeste vrhovni vođa Ali Hamnei, koji je sada možda pomirljiviji, ali valja voditi računa o složenosti iranskog režima. Izraelski analitičari, kao posebno pažljivi posmatrači, obzirom na trajnu opasnost od „velikog praska“ između Jerusalima i Teherana, veruju da bi Ali Hamnei bio srećan da sklopi dogovor, koji bi osigurao ekonomsko olakšanje i povratak izopštene vlasti u porodicu naroda. Ali čak i pored njegovog svekolikog autoriteta, staračke mudrosti i povećane racionalnosti, teokratski sistem za izuzetno važne odluke u čuvanju Homeinijevog zaveta zahteva široki konsenzus vladajućih ajatolaha (odstupanje može da bude rizično za počinitelja „greha“) i poštovanje fatvi. Odlaganje završnice je tada neizbežno privlačnije.

Istovremeno, vlast mora sve više da vodi brigu o raspoloženju novih generacija, koje se udaljuju od ranih revolucionarnih ideja i amaneta. Neizvesnost je, čini se, još je jedino primereno predskazanje. Pritom, u čitavom zamršenom spletu svakako ne sme da se previdi „večno tinjajući fitilj“ krajnje, radikalne desnice na drugoj strani, izraelske, pre političke nego generalske. U jevrejskoj državi uopšte, veoma je rašireno uverenje da je Iran potencijalno najopasniji neprijatelj. Tipičan je otud poklič bivšeg ministra iz Likuda: Cahija Hanegbija u Nju stejtsmenu: „Ako svet da legitimitet nuklearnom Iranu, mi time nećemo biti obavezani. Učinićemo sve što treba da se branimo, kao što smo uradili u Siriji i Iraku.“ Irački reaktor Osirak izraelsko vazduhoplovstvo je bombardovalo i uništilo 1981, a 2018. i sirijska nuklearna postrojenja.

Zanimljiv je, istovremeno, put koji jedna iranska agencija vidi kao izlaz zemlje iz obruča, koji je steže. U članku Farsa, koji sebe smatra nezavisnom medijskom kućom, a strani posmatrači poluzvaničnim glasilom, postavlja se pitanje da li je bila ispravna politika vezivanja ekonomije Teherana za pregovore sa pet plus jedan grupom: „Iran je orao pesak, nadajući se investicijama Zapada. Sada shvata da mora da krene napred sa Kinom, Indijom i drugim državama (pominju se još Brazil, Rusija i Južna Afrika), imajući u vidu svoja prirodna bogatstva (naftu i gas) kao najbolje oružje, pa otud može da nagovesti da čak nema potrebu da se vraća ranijem sporazumu.“