Iransko izborno raskršće

Utakmica je pre svega između Hasana Rohanija (68), koji se bori za drugi mandat i politiku daljeg pažljivo uravnoteženog „povratka Teherana u svet“, i Ebrahima Reisija (56), tvrdokornog, konzervativnog čuvara strogih amaneta islamske revolucije, bliskog Ali Hamneiju (77), od 1989. nasledniku ajatolaha Homeinija na mestu vrhovnog vođe.

Predizborna kampanja se – kako nalaze pažljivi posmatrači – „usmerila na iskušenja u privredi, visoku nezaposlenost, porast socijalne nejednakosti, pitanja kako vratiti zemlju u globalne finansijske tokove posle popuštanja sankcija nakon nuklearnog sporazuma postignutog 2015“.

Vrhovni vođa AlI Hamnei je, naravno, konačni arbitar u svim odlukama, ali se pokazalo da je – ukazuje Evropski savet za spoljnu politiku – „predsednička uloga u stanju da usmerava odluke u pravcu umerenih ili radikalnih stavova, pa ako Rohani pobedi, Iran će nastaviti kurs ekonomskog otvaranja i ubrzati političke angažmane u Evropi, a u slučaju uspeha njegovih konzervativnih protivnika verovatan ishod će biti izrazitija izolacionistička putanja“.

U poslednjoj televizijskoj debati kandidata Rohani, i sam islamski sveštenik, ali sa doktoratom pravnih nauka univerziteta u Glazgovu, prelazeći granice tradicionalnih javnih rasprava, klerikalne rivale je predstavio kao „pione službi bezbednosti, gladne moći“. Agencija Rojters detaljnije prenosi tok tročasovnog varničenja pred kamerama u kojoj je sadašnji predsednik stavio na nišan mnoge nedodirljive, uključujući sudski establišment i moćnu Revolucionarnu gardu, a pre svega svog izbornog protivnika Ebrahima Reisija, takođe sveštenika, doktora islamskog prava, bivšeg tužioca i sudiju, koji se pominje i kao „vrhovni vođa u budućnosti“:

„Možete koliko god hoćete da me lažno optužujete. Ali, molim vas, nemojte da zloupotrebljavate religiju… Neke bezbednosne organizacije i revolucionarne grupe autobusima dovoze ljude na zborove u vašoj kampanji. Ko ih plaća? Ako želimo bolju privredu, ne smemo da dozvolimo da oni koji su opremljeni političkom podrškom i bezbednosnom pozadinom budu umešani u ekonomiju.“

Obično odmeren u javnim nastupima, Hasan Rohani je – ocenjuje Rojters – poslednjih dana bio upadljivo žestok, naglašavajući teškoće reformatora koji ukazuju da su od islamske revolucije 1979. bili ugnjetavani od bezbednosnih snaga, kakva je Garda. Na jednom od poslednjih predizbornih mitinga predsednik Rohani, jedva prikrivajući da cilja na Reisija, koji je osamdesetih godina bio jedan od četvorice sudija u masovnim egzekucijama političkih zatvorenika kaže: „Ja sam iznenađen. Oni među vama, koji ovih dana govore o slobodi govora, odsecali su jezike i zašivali usta.“

Poznavaoci raspoloženja nalaze da je najveća Rohanijeva briga da će mnogi birači, koji su ga 2013. doveli do sigurne pobede, ostati kod kuće „razočarani što im je skidanje sankcija dosad donelo malo poboljšanja i samo spore promene“.

Hasan Rohani je pre dve godine, posle dugih i mučnih pregovora, uz odobrenje vrhovnog vođe Hamneija, postigao sporazum sa svetom (pet stalnih članica Saveta bezbednosti, Nemačka i uz doprinos EU) o nuklearnom odricanju, ali je potom izložen domaćim napadima da „odricanje nije naplatio odgovarajućim napretkom ekonomije“.

Aprilska anketa, pre zaleta predsedničke trke, čak je pokazala da 72 odsto ispitanika misli kako nuklearni sporazum „nije ništa doprineo poboljšanju ekonomske situacije stanovništva“.

Dobici su spori i izvesno nedovoljni. Još su na snazi mnoge američke sankcije, a mnoge optužbe se upućuju Teheranu za podržavanje terorizma i loše stanje ljudskih prava. Kao veoma važnom igraču na Bliskom istoku („delu problema i rešenja u regionu“) posebno se odmerava i podrška Irana šiitskim vladama u Bagdadu i Damasku.

Posle početka primene sporazuma o zaustavljanju projekta koji je – po međunarodnim sumnjama i optužbama – vodio atomskoj bombi, od januara 2016. Iranu se u tri sledeće godine predviđa stopa privrednog rasta između pet i osam procenata, najviše trgovinom sa Azijom i Evropom, pre svega izvozom nafte (sada 2,8 miliona barela dnevno, tvrdi resorni ministar u Teheranu). Iranu je, po računici vlade, u četiri sledeće godine potrebno 200 milijardi dolara investicija samo za sektor nafte i gasa. Rohani je u kampanji izjavio da će od povećanih prihoda od dvadeset milijardi dolara, petnaest otići u razvojne projekte.

Međunarodni ulagači, međutim, još nisu dovoljno „široke ruke“. Ustezanje je „prvenstveno zbog problema u osiguranju bankarskog i finansijskog pokrića, nepredviđenih rizika i preostalih američkih sankcija“.

Jedan prilježan evropski komentator, posmatrajući iranski kaleidoskop, predviđa da će „u slučaju tesne pobede oslabiti Rohanijeva mogućnost da ubrza ekonomske reforme, otvorenost za strane investicije i spremnost da življe posluje sa zapadnim diplomatskim akterima“.

Polovinu iranskog stanovništva od osamdeset miliona čine žene, pa su i te kako potrebni njihovi glasovi, koje – gledajući samo obavezno pokrivene građanke – nedovoljno upućeni olako previđaju. Iranke, pored osvojenih mesta u parlamentu i lokalnim vlastima (mada na dnu uporedne svetske tabele), ipak ne uspevaju da se kandiduju za predsednika islamske republike. Ustav to eksplicitno ne zabranjuje: tu dužnost ezopovski poverava „ljudima političke i verske vrednosti“, ali u stvarnosti takvi mogu da budu samo muškarci.

Tragajući za osloncima dvojice vodećih takmaca dovitljivi izveštači su zapazili fotografiju na kojoj Hasan Rohani na planinarskom usponu stoji pored dve devojke „čiji hidžabi su daleko od onoga što bi se među zastupnicima šarije smatralo odgovarajućim pokrivanjem, pa je jasna poruka mladim ženskim biračima o njegovom stavu prema striktnom odevanju i drugim ograničenjima društvenih sloboda“. Drugačije je – odmah su uporedili – više puta ponovljeno uverenje ultrakonzervativnog Ebrahima Reisija, koji se – kako je sam rekao – kandiduje iz religiozne i revolucinarne odgovornosti: „Moja supruga je doktor nauka i univerzitetski profesor, a ne smeta mi da me dočeka večera koja se ohladila, ako je ona na poslu do kasnih sati“. Do istog cilja putevi su različiti.