Islamska berba

Ne greši analitičar Bliskog istoka, koji kaže: „Na mnogo načina, Tunis je zemlja sa najboljim izgledima da proizvede funkcionalnu demokratiju u arapskom svetu. Relativno je mali i homogen, liberalno društvo, koje čak predvodi region u pogledu prava žena. Ako Tunis ne uspe, niko neće.“

Još mnogo neposredniju pouku ističe dnevnik Preš: „Tunisko iskustvo ovog trenutka može da bude inspiracija i ohrabrenje libijskom narodu.“

Posle fizičkog odstranjivanja diktatora i – kako kažu – „represivne stabilnosti Ben Alija“, Tunis ulazi u osetljiv eksperiment sa demokratijom, što Kairo i Tripoli tek predviđaju. Poslanici novog parlamenta preuzimaju obavezu da za godinu dana pripreme novi ustav, odluče da li će država biti parlamentarna ili predsednička republika, da smene ili zadrže vladu do kasnijih, sledećih opštih izbora (2012. ili početkom 2013), kao temeljnije podloge trajnog isceljenja i razvoja.

Tunižanima je izlazak na glasanje bila zapravo prva istinska prilika za potpuno slobodno biranje od 1956, kad je od Francuza osvojena nezavisnost. U državi upadljivo svetovnog ustrojstva, najbolji rezultat postigla je islamistička Al Nahda, mada ne i apsolutnu većinu, ali nije ni daleko. Ako demokratski forum za rad i slobode i Progresivna demokratska partija zajedno izađu sa dvadeset pet do trideset procenata glasova „tuniska tranzicija će teći stabilno i održivo“, racionalno predviđa Al Džazira.

Iako zabranjena i brutalno gonjena do pada Ben Alija, partija Al Nahda nije bila zahvaćena virusom korupcije starog sistema, a kao i u Egiptu Muslimanska braća, ima očuvano unutrašnje ustrojstvo. Stranka preporoda ili renesanse, u prevodu sa arapskog, pokret nešto umerenijeg političkog islama, obećava da će „ostati verna duhu aparskog proleća, uz široku toleranciju i pluralizam“.

Njen lider Rašid Ganuči, povratnik iz dvodecenijske političke emigracije, izjavljuje da će Al Nahda „poštovati demokratiju i modernizam, a u tome može da nađe ravnotežu sa islamom“. Strani posmatrači naklonjeni su uverenju da to u praksi znači ugledanje na model Turske.

Upućeni profesor bliskoistočnih studija Larbi Sadiki smatra da tuniska politička kultura nalaže da, naravno, nikako neće biti odricanja od islamskog nasleđa, a neće biti ni želje da se pokopa mešavina francuskih i evropskih uticaja, koji su čvrsto usađeni.

Na izborima, dosad na ovakav način nepoznatom biralištu, pojavilo se više od stotinu partija (uključujući i komuniste) i mnogo nezavisnih kandidata. Posle francuskog protektorata od 1881, sedamdeset četiri godine kasnije Habib Burgiba je utemeljio nezavisnu, ali jednopartijsku državu Tunis.

Uz sve inspiracije arapskog proleća i zajedničke imenitelje, drugačije se „otvaraju karte“ u Egiptu, koga očekuju izbori u novembru, a naročito u Libiji, gde su nagovešteni za 2012. Upućeni već zapažaju „izvesnu ljubomoru Kaira, kako je lako Tunis obavio posao“.

Međutim, Muslimanska braća, u postojbini – dvadesetih godina prošlog veka u Ismailiji ih je osnovao učitelj al Bana – oslonjena na korene i opšti islamski polet, u Egiptu predstojeću izbornu utakmicu očekuju kao organizovan stroj, a moguća brana – armija, razapeta je između nasleđa (svi predsednici republike, posle obaranja monarhije 1952, bili su oficiri), a i neizvesno je koliko je sadašnji, ma koliko prelazni rais, maršal Tantavi spreman da dozvoli odricanje od ustaljene tradicije. Opšte raspoloženje primetno je sklono Braći, koja su politički pomilovana.

Iz Bengazija, oglašavajući nastanak nove Libije, Mustafa Abdul Džalil poručio je da će tamošnji zakoni u budućnosti imati šerijatsko pravo, islamski kod, za „osnovni izvor“, a postojeći – ako nisu u tom duhu – biće poništeni. Predsednik Prelaznog nacionalnog saveta hitno – kako prenose agencije – ukida dekret iz ere džamahirije pukovnika Gadafija o zabrani poligamije. Takođe je najavio propise za banke: zabranu naplaćivanja kamata, pošto su „opasna zaraza i omražene u narodu“. Prelaz iz diktature u demokratiju nije utabana staza, kaže kolumnista Bi-Bi-Sija. Eksperiment tek počinje, nekad i sa četiri neveste mladoženjama.