Ispit kod Kerija

Konačni cilj odavno je zamišljen: dve države jedna pored druge, sa usaglašenim granicama, garancijama za bezbednost Izraela i prihvatljivim olakšanjem izbegličkog bremena. Uspešan ishod je veoma daleko.

Pre dvadeset godina u Oslu, a i kasnije, dve strane su iskazivale volju za održivo rešenje, ali u stvarnosti nisu ozbiljno odmakle. Najveća iskušenja nisu ni dotakli, posebno status Jerusalima i sudbina izbeglih još od 1948, kad je Izrael stvaran. Saplitanje se ponavljalo na jednostavnijim preprekama.

Prva međunarodna konferencija na kojoj su Palestinci (istina formalno u sastavu jordanske delegacije) i Izraelci seli zajedno za sto bio je skup u Madridu 1991, kao američko-sovjetski pokušaj, na kome su podsticane nade, koje su brzo nestajale, povremeno obnavljane, a nikad ozbiljno ostvarene.

U obnavljanju „procesa na umoru“, kako ga je opisao Njujork tajms, šef vašingtonske diplomatije Keri pristupa oprezno, pošto je dobio saglasnost Jerusalima i Ramale da još jednom, uz američko posredstvo, pokušaju da izađu iz lavirinta. U doglednoj budućnosti tek će biti reči o proceduri, mestu za pregovore, formatu sednica, pre nego što se stigne do pravih pitanja.

Ipak, „već i razgovor o razgovoru je dobrodošao kao prvi korak“, komentariše Bi-Bi-Si. Državni sekretar se ne zavarava: „Biće čupavo, ali – ako se ne pokuša – posledice će biti još gore.“ Izraelski liberalni dnevnik Haarec se nada „traženju razumnog kompromisa“, a Al Džazira smatra da „Keri loptu baca u prazno“.

Kad jednog još dalekog dana dođe do stvarnog razgovora, ispit će morati da se svede na rasecanje Gordijevog čvora: budućnost Jevreja naseljenih na Zapadnoj obali (skoro 400.000), status Jerusalima (nikad ozbiljno shvaćena i od početka neostvariva rezolucija UN iz 1947. po kojoj je Sveti grad corpus separatum) i sudbinu zaboravljenih palestinskih prognanika (oko 700.000 uoči i u vreme nastajanja Izraela, sa potomcima računa se sa više miliona do danas). Za takav zahvat nema ni mesija, ni u stvarnosti primenljivih obrazaca.

Dometi mogućeg su ograničeni, ali uvek zaslužuju podsticaj i podršku. Zamajac za svoj diplomatski pokušaj Džon Keri je našao u Palestincima i Izraelcima posebno osetljivom terenu, pre svega emocionalnom. Od vlade u Jerusalimu je konačno dobio saglasnost da će osloboditi 104 Palestinca (neke osuđene čak na doživotni robiju, dvojicu koji su već tri decenije u zatvoru) u četiri etape tokom devet meseci iz izraelskih zatvora, što je u Ramali prihvaćeno kao minimum za povratak na razgovore, prekinutih pre tri godine zbog neprekidne izgradnje jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama. Za Izraelce su ovi osuđenici ubice i teroristi, za Palestince to su borci za oslobođenje i nezavisnost.

Netanijahuova vlada je teškom mukom prihvatila odluku, sedmorica ministara su glasali protiv (dvojica iz premijerovog Likuda), uz medijske rafale da se „odlikuju zločinci, koji će kao heroji biti zasipani cvećem“. Izveštači nalaze da je pretežno raspoloženje javnosti u Izraelu, „bez obzira na političke poglede“, blisko zaključku lista Maariv kako je „vlada izabrala najgoru opciju“.

Ugledni Haarec, pozdravljajući odluku kabineta Benjamina Netanijahua kao „susret sa realnošću“, ukazuje na smirenije viđenje svog diplomatskog urednika: „Kao pijani vozač koji punom brzinom juri prema zidu i u poslednjem trenutku stiska kočnicu, većina vladinih ministara se osvestila i glasala za oslobađanje zatvorenika, kako bi omogućila obnovu razgovora sa Palestincima.“

„Ima trenutaka kad za dobro zemlje teške odluke moraju da se donesu, a ovo je jedan od njih“, sam premijer kaže o nevoljnom pristanku na pogodbu. U dugoj istoriji izraelsko-arapskih namirivanja zabeležene su mnoge neujednačene razmene. Evo nekih:

Posle prvog rata 1948. Izraelci su oslobodili sedam hiljada palestinskih i arapskih zarobljenika za devetnaest svojih vojnika i osam tela poginulih. U sueckoj krizi 1956. pet hiljada i pet stotina Egipćana su razmenjeni za jednog izraelskog pilota i trojicu vojnika. Na završetku junskog rata 1967. više od šest hiljada zarobljenih Arapa Izraelci su razmenili za petnaest svojih i tela dvojice poginulih, a posle jomkipurskog 1973. devet hiljada Arapa za tri stotine Izraelaca.

Izraelski tenkovski nišandžija Gilad Šalit oktobra 2011, posle pet godina u zarobljeništvu Hamasa zamenjen je za 1.027 Palestinaca osuđenih „za smrt 569 izraelskih civila“.

Možda kao najneobičniji se pamti sporazum iz 1975: Izrael je oslobodio dvadeset zatvorenika iz Gaze i sa Sinaja, da bi od Egipta dobio tela Elijahua Hakima i Elijahua Bet Zurija, dvojice pripadnika ilegalne milicije Lehi iz vremena mandatne Palestine, obešenih u Kairu trideset godina ranije (1945) zbog ubistva britanskog državnog ministra za Bliski istok lorda Mojnija.

Matematika u politici nije uvek prava mera.