Ispraćaj generala

Smena više glavnih komandanata je poruka preostalom Vrhovnom vojnom savetu da je generalska loža konačno potčinjena predsedničkoj palati.

„Ono što vidimo u Egiptu sve više liči na mešavinu civilnog protivudara i koordiniranog puča unutar same vojske“, zaključuje Šadi Hamid iz Brukings centra u Dohi. Novinski naslovi u Kairu uprošćenije objašnjavaju: „Mursi okončava ulogu oružanih snaga“ u nezavisnom dnevniku Al Masri al jum i „Predsednik razrešava bitku za vlast“ u Al Akbaru.

Oproštaj od neuništivog Tantavija (76), punih dvadeset godina poverljivog ministra odbrane i načelnika Generalštaba Sami Enana (64), posebno rado viđenog u Vašingtonu odakle vojska godišnje prima 1,3 milijarde dolara, i njihova zamena mlađim i naklonjenijim objavljenim predsednikovim namerama za oporavak Egipta, po verovanju Pokreta šesti oktobar – zamajca rušenja despotskog režima – „prvi je korak prema stvaranju građanske države“. Mladi aktivisti pišu na svojoj fejs stranici: „Želimo snažnu armiju da štiti naciju, a da se ne meša u politiku.“ Tantavija je, ipak, zamenio Abdel Fatah el Sisi, dosadadašnji šef vojne obaveštajne službe.

Predsednik Mursi je, istovremeno, vratio i brojne značajne nadležnosti, kojih su ga generali lišili. Iz predsednikove okoline objašnjeno je da su promene „utemeljene na prethodnim konsultacijama“ sa feldmaršalom i ostalim umirovljenima.

Izraziti politički protivnici Muslimanske braće, liberalni analitičari, Mursijev potez skidanja omče vide i kao potencijalnu opasnost, „pojačanu zabrinutost za dalju, veću moć islamista“, ali oni su dosad jednako strepeli od nastavka uloge armije kao gospodara.

Neizvesnost nije, svakako, potpuno uklonjena, pa je najveća saglasnost posmatrača sadržana u oceni da je „demokratska kontrola razvoja još u povoju“, ali se nazire striktno odvajanje politike i komandovanja generala, što je bio jedan od temeljnih zahteva ustanka protiv Hosnija Mubaraka.

Dvoboj bez ispaljenog hica predsednika Mohameda Mursija i Vrhovnog vojnog saveta svakako je bio očekivan, ali ne ovako brz obračun – zaključuje komentator Gamal Sultan. Omar Ašur, ugledni profesor, ističe dalekosežan rezultat: „Prvi put u političkoj istoriji Egipta se događa da je izabrani civilni političar oborio odluke vojnog establišmenta.“ Ima, međutim i ukazivanja da „uz nepostojanje parlamenta, ovo može da znači i suviše vlasti za predsednika, makar i privremeno dok se ne uspostavi ravnoteža institucija sistema i delovanja ustava, koji se tek očekuje“.

Analiza Izraelca Arija Egozija jednostavno skenira preraspodelu na Nilu na svoj način, nestrpljivo proriče: „Egiptu i svetu je ‘bledi i slabašni predsednik’ pokazao ko je gazda. Mursi namerava da vodi Egipat i preduzima sve neophodne korake da to učini. Prikazivan kao ‘lutka’, napravio je par smelih koraka, koji su iznenadili komentatore i sve koji ih slušaju; odjednom je postao dominantna figura. Želeo je da kaže: ja sam predsednik, sa svim uvažavanjem – vi ste vojnici, ali postoji hijerarhija. Nova adresa ‘gazde’ je predsednikova kancelarija. Predsednik jeste iz roda Braće, ali on razume da treba da hrani milione Egipćana i da nastoji da obnovi ekonomiju zemlje, pre svega. Nije ni bled, ni slabašan. Skoro da nema sumnje da će Mursi pokušati da Egipat više ili manje vrati na normalan put. To neće biti jednostavno.“

Mohamed el Baradi, povratnik iz dijaspore u egipatsku politiku, u želji da se i sam oproba kao mesija, uzdržano govori da je „zakoračeno u dobrom pravcu“. Odmah i podseća kako je koncentracija zakonodavne i izvršne vlasti u rukama jednog čoveka suprotna srži demokratije, „pa stoga treba da bude samo privremena mera“.

Praktični kairski akademski pobornici opreznosti, nalaze da otvaranje karata Mohameda Mursija u političkoj partiji neće imati negativne domete na kratke staze, „sve dok loše ne upotrebi moć, koju je dao sebi“.