Istorija u vagonu

Tog dana stupalo je na snagu pet sati kasnije. Kad je glasnik pogođen preostajalo je još petnaest minuta četvorogodišnjeg rata. I konačno, prema prikupljenim zapisima, „šezdeset sekundi pre kraja, život je izgubio i poslednji borac, Amerikanac Henri Gunter“.

Dotle, do jedanaestog dana, jedanaestog meseca u jedanaest sati stradalo je dvadeset miliona ljudi na dvema zaraćenim stranama. Veliki rat nemilosrdno je upravljao sudbinom svih smrtnika, ne samo gospodara sveta.

Obične priče su, svakako, ubedljiva slika istorije, bar koliko i dramatični opisi iz udžbenika i sa polaganja venaca, kojima se neguju pouke i pamćenje, odskora i u Srbiji.

Narednik Fred Vertenbah u brižljivo vođenom dnevniku je opisao poslednji dan na frontu: „Te noći spavali smo na goloj zemlji. Led se hvatao na baricama. U jedanaest pre podne naša vatra je prestala, a i neprijatelj je zaćutao. Od pakla do raja smo prešli za šezdeset sekundi. Bili smo pomalo sumnjičavi u primirje. Nas dvojica smo oprezno prišli neprijatelju. Čuli smo ih kako galame i pevaju, a i veselog nemačkog trubača. Hvala bogu, sve je gotovo.“

Ipak, tog dana je na ratištima bilo jedanaest hiljada žrtava.

Džozef Perisko u knjizi naslovljenoj „Triput jedanaest (mesec, dan, čas)“ beleži: „Poslednji dan je bio mikrokosmos čitavog rata, uništavanje mladih života bez svrhe, u borbama krajnje uzaludnim. Nemci su želeli trenutni prekid vatre posle potpisivanja, ali saveznici su insistirali na šestočasovnom roku, kako bi mogli da obaveste svoje komandante. Komandant američkih snaga general Džon Peršing, naredio je podređenima da obustave paljbu, ali im nije rekao šta da čine u međuvremenu. Neki su mirno čekali, smatrajući da nema svrhe da zauzimaju teritoriju, na koje će za koji čas moći da došetaju. Drugi, posebno američki zapovednici, mada i neki britanski i francuski, postupili su drugačije, nadajući se slavi ili unapređenju u poslednjem trenutku. Slali su još jednom trupe u napad, da bi videli svoje ljude pokošene, kako je bivalo u prethodne četiri godine rovovskog rata.“

Pošto je krajem septembra 1918. nemačka Vrhovna komanda obavestila cara Vilhema Drugog i kancelara da je „vojna situacija beznadežna“, Berlin je najzad od predsednika SAD Vilsona zatražio pregovore o prestanku rata, a petog novembra saveznici su prihvatili da razgovaraju o primirju. Dva dana kasnije, načelnik Generalštaba Nemačke Paul Hindenburg telegramom je savezničkog vrhovnog komandanta, francuskog maršala Ferdinanda Foša pozvao da organizuje postupak polaganja oružja. Nemačka delegacija je prešla liniju fronta u pet automobila i deset sati je vozana po razorenoj zemlji, pre nego što je smeštena u voz, koji se zaustavio u šumi 50 kilometara od Pariza. Razgovori su vođeni tri dana u železničkom vagonu, a Foš se samo dva puta pojavio pred Nemcima; jednom da ih pita šta žele i na kraju da u ime pobednika potpiše odluku u ime pobednika. Pregovora, zapravo, nije ni bilo. Nemačka delegacija je jedino uspela da ispravi grešku o predaji podmornica, upisani broj je bio veći od postojećih.

Za osam minuta 11. novembra – od pet i dvanaest minuta po pariskom vremenu – ispisano je primirje.

Otad čuveni lični vagon maršala Foša CIWL2419 vratio se u redovni saobraćaj kompanije spavaćih kola, ali je veoma brzo dodat kompoziciji voza predsednika Francuske. Od 1921. do 1927. bio je izložen u Parizu, a potom je svečano postavljen na mesto na kome je poslužio da se zaustavi Prvi svetski rat. A onda, 22. juna 1940. novi putnici: u istorijski salon na šinama ukrcavaju se Hitler, Gering, Kajtel i Ribentrop da bi tu pred njima Francuska potpisala ranu predaju u Drugom svetskom ratu. Nemci vagon osvetnički odvoze u Berlin, ali kako 1945. saveznici napreduju, š trupe ga prebacuju u unutrašnjost i, pred nastupajućom američkom armijom, spaljuju trofej. Neki delovi su, ipak, sačuvani. Najzad, 1950. je, do najmanjeg detalja, napravljen isti železnički vagon, kakav je bio onaj pravi sklopljen još 1913, a čuven po mirovnoj službi 1918. godine.

Posle primirja, 28. juna 1919. došao je na i Versajski mirovni ugovor. Verovalo se u oproštaj od daljih velikih ratova. Foš je smatrao da je taj papir saveznička „kapitulacija i izdaja“, dodajući svoju dijagnozu da bi samo stalna okupacija dela teritorije uz Rajnu garantovala Francuskoj odgovarajuću sigurnost protiv ponovnog buđenja nemačke nasrtljivosti“. Ferdinand Foš je tada vojnički jednostavno poručio: „Ovo nije mir; samo je primirje za sledećih dvadeset godina.“ Maršal je, na žalost, bio dovoljno vidovit.