Izdisaj „kalifata“

Kolaps je zapravo počeo 2017. gubitkom velikih gradova, poput Mosula i Rake i konačnom ofanzivom na opaku hidru koja se širila Irakom i Sirijom. Poslednji udarac s jedne obale zadaju Sirijske demokratske snage (SDF), predvođene Kurdima i oslonjene na američku bombardersku podršku i sa druge armija režima iz Damaska, sa Asadovim ruskim „leđima“.

Vojnički posao se konačno obavlja posle pet godina, ali seme „islamske države“ izvesno nije nestalo uništenjem uporišta na kome je proklijalo. Teško nasleđe, mada i izvesna primamljivost, i opasnost opstaju ne samo na terenu kojim je nemilosrdno gospodarila Bagdadijeva vlast, odlučujući o pravu na život i smrt razvrstavanjem stanovništva u prorokove vernike i nevernike i sprovođenjem drakonskih mera poslušnosti, praćena „društvenim redom – razrezivanjem poreza, štampanjem sopstvenog novca i prigodnih školskih udžbenika.

Daniel Bajman pažljivim ‘skeniranjem’ u časopisu Forin polisi ukazuje koliko „mnogo lekcija treba da se nauče od početnog uspeha islamske države do njenog sunovrata“. Nalazima profesora DŽordžtaun univerziteta, posebno posvećenog izučavanju terorizma na Bliskom istoku, valja pokloniti posebnu pažnju: „Držanje teritorije je za grupe džihadista i prednost i nevolja. U neku ruku kalifat je bio primamljiva pesma za željne ‘svetog rata’, koja je privukla desetine hiljada dobrovoljaca iz arapskog sveta, Evrope i centralne Azije. Grupe džihadista su mogle da ubiraju harač, izvlačili su i prodavali naftu i mobilisali mlade ljude za svoju borbu. Sve to im je omogućilo da stvore snažnu armiju i da zgrću desetine miliona dolara svakog meseca. Na vrhuncu, samo od poreskih taksi oko osam stotina miliona. U granicama takvog kalifata operativci islamske države mogli su da planiraju terorističke napade u svetu. Najvažnije je možda ovakvim gospodarima bilo da mogu da ispunjavaju zavet – da upravljaju stanovništvom po šariji, striktnom islamskom zakonu.“ Istovremeno, Bajman podseća da je svojevrstan rani zaklon ISIS-u bio građanski rat u Siriji, koji je držao globalnu pažnju ostavljajući slobodu akcije džihadistima i njihovom kalifatu. Kad je konačno došlo do „prosvetljenja“, „islamska država“ se suočila sa opasnošću koju joj je doneo feud; hiljade njenih boraca su ginuli u čuvanju teritorije, a Bagdadijeva tvorevina se lagano topila. „Regruti sa Zapada, koji su napustili svoje zemlje da bi živeli u kalifatu i pozivali na napade po svetu, sada su se molili za povratak kući“, zapaža Bajman.

Osama bin Laden, vođa Al Kaide – pominje se – kalifat je uvek video samo kao konačan cilj. Ma koliko da je bio najradikalniji džihadista, priznavao je da nema mesta preuranjenom proglašenju islamske države, nikako „pre nego što može da bude odgovarajuće odbranjena“.

Zanimljiv je navod profesora Bajmana da je i pored odsecanja glava i zastrašujućeg sistema uprave „kalifat bivao omiljen kod nekih pokorenih njegovoj vlasti. Kaže, tog osećanja ima i u Jemenu sa Al Kaidom, Somaliji sa Al Šababom i Avganistanu sa talibanima, zbog funkcionisanja osnovnih obaveza lokalne administracije i socijalnih službi, a ne privrženosti ideologiji džihada.

U knjizi o veštini upravljanja, strateg svetog rata Abu Bakr Nadži poziva na terorističko nasilje kako bi se stvorile zone haosa u zemlji, a da onda „grupe prorokovih zavetnika preuzmu vlast i pridobiju iscrpljeni narod sprovođenjem zakona i reda.

Islamska država Levanta, kako se nazivala, koristila je na izvestan način taj obrazac brige za podanike, uz istovremene zločine nad njima.

Poznavaoci trusnih prilika konačno zaključuju da je veoma važno što je islamska država zadobila odsudan udarac, s tim da poraz samozvanog kalifata označava ipak samo moguću kritičnu tačku za dugotrajnije promene. Priliv stranih najamnika presušuje, a gubitak teritorija otežava organizovanje terorističkih napada u svetu. Smatraju, naime, da se „prilike koje su omogućile kratkotrajno cvetanje kalifata neće skoro ponoviti“, ali opominju da sve to ne znači i kraj terorizma džihada. “ Sadašnji uspeh u sprečavanju napasti možda je najbolje što se moglo postići“, vide oprezni komentatori, jer „ma koliko malobrojni, preostali sledbenici traže da preuzmu mač“.

U Baguzu otpisani džihadisti su se okrenuli samoubilačkim napadima koristeći automobile, motocikle i čak bicikle, koristeći civile kao štit i držeći retke strance u selu kao taoce, ali i ljutito pitaju gde je nestao vođa Abu Bakr al Bagdadi, koji se poslednji put oglasio prošlog leta pozivom da „bombama i noževima napadaju zapadnjake“. Neki veruju da je u iračkoj pustinji, u provinciji Anbar gde ima rođake; sirijska režimska glasila – prenoseći iranske i turske medijske izvore – čak tvrde da je „izlaz liderima ISIS-u iz Baguza osigurala Amerika, u zamenu za tovar zlata od pedeset tona“.

Stvarnost i mašta se na Bliskom istoku često mešaju.