Izraelci pod šatorom

Temeljni istraživači sve masovnijih višenedeljnih protesta ukazuju da, „ma koliko Izraelci u osnovi nastoje da se kulturno, politički i ekonomski razlikuju od opštih osobenosti okruženja“, usred Tel Aviva se pojavio transparent ‘ovo je trg Tahrir’, tako da nezadovoljstvo sintetizuje i evropska i bliskoistočna raspoloženja, viđena koliko na kairskom trgu, toliko i na atinskoj Sintagmi ili na španskim ulicama.

Izraelci nisu krenuli da obaraju višedecenijske faraone i autoritarne despote, poput Mubaraka ili Gadafija, već smatraju da se u traganju za socijalnom pravdom, posle dugog patriotskog strpljenja „čaša preliva“ i postupaju na način bliži njihovom poimanju pobune. Sigurno da su demonstracije podstaknute, ako ne inspirisane i potresima započetim u Tunisu i nastavljenim u bližem susedstvu, ali uz osnovnu razliku – ne obaraju režim, pa o ovom času ni vladu; samo zahtevaju više izvorne jednakosti i društvene pravde kako bi – izveštač Asošiejted presa slikovito sažima opšte raspoloženje – „svi zarađivali dovoljno da dočeku kraj meseca“. Nagoveštava se da se socijalna solidarnost stavlja na vagu kao protivteg, po formulaciji Avrahama Burga, „nacionalnom teritorijalizmu“. Iskusni političar tom kovanicom opisuje ranije patriotske homogenizacije.

Buru spontanog negodovanja, po rezultatima lokalnih Galupa, podržava čitavih devedeset procenata stanovništva, brišući uobičajene nacionalne podele na golubove i jastrebove prema Palestincima, meru povlačenja sa okupiranih teritorija, mirovnim sporazumima, razlike između sekularnih ili ultraortodoksnih vernika, levice i desnice u ideološkim naklonostima i ostalo što čini lavirint izraelskog društva.

Odmereni dnevnik Haarec, primećuje da „probuđena ulica nije organizovana“, ali je razložno pitanje hoće li se pretvoriti u institucionalizovani pokret. Uostalom, predsednik Kneseta Reuven Rivlin kaže da „protesti, koji su u toku, mogu da dovedu do prevremenih parlamentarnih izbora“.

Jedan žučno raspoložen penzioner iz Aškelona objašnjava, ne propuštaju da zabeleže agencije, da je „prethodno protestovao 1947. protiv Britanaca u mandatnoj Palestini“, pa sada savetuje kako u sopstvenoj državi „treba dobro otvoriti oči“.

„Usred smo nečega što sve više poprima oblik da postane izraelska revolucija, posle decenija u kojima se javnost utopila u ravnodušnost, dozvoljavajući šaci političara da vode zemlju kako žele, bez značajnog učešća građanskog društva“, zaključuje ugledni Haarec.

Prošlog vikenda, po opštim procenama, 300.000 ljudi u Tel Avivu, Jerusalimu i u drugim mestima izašli su na ulice. Izraelska ekonomija je, formuliše B-Bi-Si, „relativno zdrava“, sa blizu pet odsto godišnjeg rasta od 2004. i samo šest procenata nezaposlenosti i na prvi pogled nema većeg razloga za uzbunu. Gorčina ne jedino zbog cena (13 odsto poskupljenja u prošlih šest godina), nije ni prolazni virus, već sigurno dugoročnija infekcija. Premijer Benjamin Netanijahu obećava „interne delikatne socijalne korekcije“ i spremnost da sasluša, ali – nagoveštava – nemoguće je da ispuni sve zahteve. Ipak, obrazovao je ministarski komitet, koji za mesec dana treba da preporuči bar početnu terapiju.

Upućeni ističu da nezadovoljnici zapravo „ne znaju koga hoće da potope, a koga da krunišu, ali im je jednostavno prekipelo i da slušaju pompezne govore i prazna obećanja, kao i beskrajna pravdanja opasnošću od iranske A bombe ili raketa Hamasa“.

Ćutljiva većina dugo je sedela kod kuće, razmišlja razočarani univerzitetski profesor, predviđajući da će na sledećim izborima „eksplodirati glasačke kutije, napravljene po staroj meri“. Decenijama su, naime, izraelskom političkim preovladavala pitanja bezbednosti, a ne unutrašnje pravde.

Svakodnevne nevolje najpre oseća srednja klasa, na koju se – po gotovoj opštoj saglasnosti – sručio najveći teret, „kojoj je pripalo da na plećima nosi čitavu naciju“, primećuje dnevnik Maariv. Podaci OECD utvrđuju da je „polarizacija između bogatih i siromašnih u Izraelu jedna od najviših u svetu“ i da 39 odsto građana jevrejske države „teško ili vrlo teško živi od postojećih zarada, dok je taj procenat u čitavoj Organizaciji za saradnju i razvoj u proseku dvadeset četiri.

U paketu za hitno pročišćavanje nisu drugačiji sastojci od dobro poznatih, koje poznaju mnogi drugi; korupcija, rašireni lopovluk višeg nivoa, nemoć pred interesnim grupama, skupoća, stambene nedaće, visoki porezi, anemičnost socijalne države; sve daleko od amaneta cionističkih očeva osnivača posle dve hiljade godina obnovljene jevrejske kuće.

Nahum Barnea, novinar tiražnog Jidiot aharonota, smatra da je „vlada izgubila dodir sa tegobama sa kojima se suočava običan građanin i ne deli pošteno teškoće i privilegije“.

Premijer mora da shvati da stvarnost nije ono što gleda u vestima na Prvom programu državne televizije, jednostavno poručuju iz razapetih telavivskih šatora.