Izraelski izborni lavirint

Politički oporavak i put iz svojevrsnog ćorsokaka najrazvijenije bliskoistočne demokratije na biralištima se proverava mogućnostima konačnog otpisa Benjamina Bibija Netanijahua, najtrajnijeg premijera jevrejske države i vođe desničarskog Likuda, koji se ne predaje, bar dok ne osigura izbavljenje od već započetog suđenja za višestruku korupciju.

Bibijevo ubeđenje je da protiv optužnice najbolje može da se bori iz premijerske stolice, saglasni su analitičari, pa je „otud spreman da zemlja gura iz izbora u izbore, sve dok ne obezbedi skupštinsku većinu, koja može da mu donese imunitet od sudske odgovornosti“.

Alon Pinkas, tumačeći „ispit nacije“, ide dotle da čak smatra da Izrael pristupa svojevrsnom „vajmarskom trenutku“ demokratske krize – makoliko da nema istorijske analogije sa nemačkom republikom tridesetih godina. Tumači da je u jevrejskoj državi i ranije bivalo iskušenja i kriza, ali „nikad tako stvarne i kobne pretnje liberalnoj demokratiji kakva je danas“:

„Ne preti državni udar, već postepeno slabljenje i gubljenje demokratije, što čini premijer iz ličnih političkih razloga i pravnih potreba“.

Birači (6,5 miliona) se pre svega opredeljuju da li su za ili protiv Bibija, daleko više nego prema ideološkim uverenjima i programima trideset sedam ponuđenih lista, kako je bivalo na ranijim izborima.

Politička „odiseja“ može da potraje, Netanijahu želi vladu „potpune desnice“, kakvom dosad ipak nije raspolagao. Veštinom da se nađe na čelu novosklopljene koalicije čiste desnice ili da opstane na čelu prelazne tehničke vlade i do petih izbora – pošto ne bude dogovora o „izabranom kabinetu“ za čije je obrazovanje neophodno da se pribavi 61 glas od 120 poslanika u Knesetu – produžio bi sebi rok trajanja.

Verne pristalice večnog vođe, naravno, odbacuju bilo kakve „lične interese svog kralja“, za koje profesor Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu Gajil Talšir kaže – kao i mnogi ozbiljni ocenjivači – da su zapravo Bibijeva „ideja vodilja“.

Njujork tajms ukazuje da Benjamin Netanijahu računa da će mu – van svake sumnje – izuzetan uspeh u vakcinaciji građana, koji mu je pomogao da uoči izbora vrati zemlju u stanje „približno normalnosti“, doneti premiju političke lutrije, da sa saveznicima iz desnice i religioznog „rezervoara“ sklopi neophodnu, ma koliko minimalnu većinu. U tri prethodne runde nije naročito uspevalo, a posebno u neiskrenoj interesnoj kohabitaciji sa plavo-belim centrom generala Benija Ganca, kao mimikrijom nacionalnog jedinstva.

Premijer Netanijahu računa da mu je jedan od glavnih aduta da je Izrael „prva zemlja na svetu koja izlazi iz korone“, pošto će do kraja aprila biti vakcinisano svo stanovništvo starije od šesnaest godina. U kampanji je upotrebljen i televizijski intervju glavnog direktora Fajzera Alberta Burle koji je „priznao kako je impresioniran upornošću vašeg premijera da me ubedi da je Izrael perfektno mesto za proveru vakcine, pa me je stoga trideset puta zvao telefonom“. Bibijevi rivali, međutim, drže da je u sprovođenju brige za zdravlje, u praksi bilo i „politički začinjenih“ odluka.

U konačnom megdanu na biralištima, poznavaoci nalaze, bile su samo četiri partije, koje su predstavljale „predlagače demokratije“.

Izgledi te mešavine – levica, zajednička arapska lista (dvadeset procenata stanovništva) i najveći među njima, centrista Jair Lapid sa partijom Ima nade – da preseče čvor nisu posebni, ali ni zanemarljivi u daljim pogađanjima.

Predizborne koalicije, očekivano, pokazuju da nijedan blok nema većinu na vidiku, makoliko Likudu pojedinačno može da pripadne najviše mandata, ali ne i dovoljno, pa tek predstoji dalja borba u igri prestola.

Otrežnjujući je uoči biračkog dana uvodnik Haareca, uglednog telavivskog dnevnika, koji podseća da je „centralna poruka predizbornog oglašavanja Benjamina Netanijahua da je sada prilika, koja se samo jednom ukazuje, da stvorimo vladu čiste desnice, sastavljenu od Likuda, ultraortodoksnih partija, stranke religioznog cionizma i Jamine („prava stvar“):

„Takva vlada treba da zabrine svakog građanina, koji veruje u demokratiju i ravnopravnost. Svi dosadašnji Bibijevi kabineti su uključivali stranke centra, čak i levice, koje su zaustavljale ekstremne korake i umanjivale potencijalnu štetu od Netanijahua i njegovih miljenika. Desničarska vlada snova, koju Netanijahu reklamira biračima bila bi noćna mora svakom slobodoumnom građaninu, bio on sekularan, religiozan ili tradicionalista, a svakako onima koji nisu nacionalistički ekstremisti koji veruju u jevrejsku (nacionalnu) nadmoćnost, na šetu izraelskih elemenata demokratije i umanjenja građanskih prava. Takva vlada bi bila istinski pakao (za Arape, radila bi za aneksiju okupiranih teritorija, ignorisala bi borbu za manjine, tražioce azila i žene, kao i LGBT zajednice). To ne sme da se dogodi.“

Izborni dan Benjamin Netanijahu je opisao kao „festival demokratije“, Jair Lapid, predvodnik opozicije kao „trenutak istine“. Samo prebrojavanje listića neće biti dovoljno.