Izraelski lavirint

Pošto je protiv izraelskog premijera konačno podignuta optužnica u kojoj se, posle četvorogodišnjeg policijskog upornog istraživanja, u kojoj je osumnjičen za korupciju, primanje mita, prevaru i izigravanje poverenja, sada i Likud, njegova partija i tvrđava desnice polako prihvata da njeno članstvo – kako je savetovao uvodničar Haareca – „mora da preduzme akciju, a ne da čeka da taj posao sud obavi umesto njih“.

Likudov lider Bibi Netanijahu (70), hvatajući se za slamku (ne bez osnova) i Haim Kac, predsednik Centralnog komiteta su se saglasili da se u sledećih šest nedelja održe preliminarni partijski izbori za vođu stranke.

Nisu odredili tačan dan, da li će to biti pre 11. decembra, kad se Kneset raspušta – i Izrael u tom slučaju ide u treće izbore za jedanaest meseci – ako dotle poslanici između sebe ne skupe (a čini se nezamislivim) 61 glas za kakvu-takvu „vladu spasa“ i izbavljenje od potpunog ćorsokaka ili jednostavnije rečeno – političkog potopa.

Zahtev da se utvrdi kome je mesto na partijskom prestolu došao je od Gideona Saara, kao direktan napad na dosad nedodirljivog „kralja Bibija“, koji je porodicu desničarskog Likuda održavao u podaničkoj poslušnosti, uz povremena pročišćavanja i pokajnička prevaspitavanja nezadovoljnika.

Saarova bačena „rukavica“ je za Netanijahuovo stranačko jezgro u prvom udarcu bila korak „nulte lojalnosti i maksimalnih prevratničkih namera“. Megdan je ipak zakazan.

Revnosni znalci Likudovog jata su požurili da prepoznaju bar pet takmaca ili bar interesenata za Bibijeve naslednike. Predviđaju i „kako god da državni tužilac Avihai Mendelblit odluči da li Netanijahu može da dobije mandat za premijera – bilo presabiranjem u postojećem Knesetu (parlamentu), bilo na novim izborima – izazivača će biti i više“.

Prvi na listi Alison Kaplan Somer je očekivano Gideon Saar (52), jedini od Netanijahuovih rivala u partiji koga – kao druge pobunjenike, koji su osnovali sopstvene stranke – premijer nije preventivno odstranio. Saar je primenio poseban recept. Posle brzog „uspona na Likudovim lestvicama“ i dva ministarska mesta, uz (posle Bibija) na partijskoj proveri najviše osvojenih glasova 2008. i 2012, uzeo je petogodišnji tajmaut, pre nego što je mogao biti „odstreljen“.

Probudio se iz političkog sna ove godine, prizivajući „partijski obnovu“, ne i drugačija uverenja. Izvesno, nije posebno drugačiji Likudnik od Benjamina Netanijahua: prema Palestincima, što je najjednostavniji ideološki barometar, jednako je jastreb, čvrsti protivnik rešenja putem dve države.

Nir Barkat (60) je dosad otvoreno iskazivao interesovanje za posao premijera, koristeći se u poslednje vreme učtivom veštinom – da se Bibiju izabere zamenik, koji bi ga u slučaju potrebe zamenjivao, ako bi ovaj bio ‘onesposobljen’ potrebom da se u potpunosti posveti „sudskoj borbi za opstanak“. Barkat je do ulaska u političke vode čitavu deceniju bio gradonačelnik Jerusalima (do 2018), za šta je – na svoj zahtev – primao platu od jednog šekela (30 dolarskih centi).

Ovakva demonstracija skromnosti nije naročita žrtva: imetak Barkata, uspešnog biznismena u visokoj tehnologiji se procenjuje na preko 100 miliona dolara.

Gilad Erdan (49) je poznat po posebnoj privrženosti i lojalnosti Netanijahuu. Počeo je kao savetnik, zatim poslanik i ministar brojnih portfelja, ali koji „ne očekuje visoki položaj dok ne bude jasno da je Bibijevom vreme isteklo“. Vernost Likudu potvrđivao je uvek veoma radikalnim pogledima, kad je bio u prilici i odlukama.

Israel Kac (64), je možda najduže „na papiru“ predviđan da zauzme Bibijevo mesto. Poslanik je Kneseta od 1998, mnogo puta je obavljao dužnost ministra, posebno se pominje ova poslednja u tom nizu – posao ministra spoljnih poslova. Ali, komentator Haareca ga opisuje kao čoveka kome „manjka harizma, pa mnogi smatraju da ga je Netanijahu postavio na čelo diplomatije, jer ima malo šansi da bude bude rival šefu na svetskoj sceni“.

Svakako – kažu upućeni – uživa Bibijevo poverenje „kao desna ruka na sednicama vlade“. Medijima je poznat kao „tvrd orah među desničarima“, koji zdušno podržava aneksiju delova okupirane Zapadne obale.

Juli Edelstin (61), sa čela parlamenta, pre svega više od položaja premijera želi da 2021. nasledi Reuvena Rivlina kao ceremonijalni predsednik države.

Ali, sada je na vidiku prilika za utakmicu kojom se osvaja stvarna moć. U očima posmatrača je na neki način „idealan kandidat za vršioca dužnosti u neposrednoj postnetanijahuovoj eri“. Ako se ikako dogodi da postane izraelski premijer, biće prvi kome je otac bio pravoslavni sveštenik. NJegovi roditelji su u Sovjetskom Savezu prešli u hrišćanstvo, a dečaka su u jevrejskoj tradiciji podizali deda i baba sa majčine strane.

Edelstin je napustio SSSR 1987, izbavljajući se od KGB progona, a u izraelsku politiku je ušao upisom u imigrantsku partiju ruskih Jevreja Israel ba’alija Natana Šaranskog, koja se 2003. utopila u Likud.

Partijsko žezlo je u izraelskoj političkoj galaksiji, pa i u Likudu, početni korak da se jednom dopre i do premijerske stolice. Benjamin Netanijahu i sa optužnicom oko vrata ne namerava da je napusti. Iako je gotovo sigurno da je na „početku kraja političkog života“, objavljuje rat institucijama države, kojima – po njegovim rečima – „treba suditi kao izdajnicima“, a sopstvenu partiju, u kojoj je još popularan, stavlja pred pitijski odgovor.

Po izraelskom zakonu, ministar je dužan da podnese ostavku, ako je protiv njega podignuta optužnica. Za predsednika vlade taj propis ne važi.

Izlaz iz lavirinta ne naziru ni političari, ni birači.