Jermenska čitanka

Tridesetku zemalja i međunarodnih ustanova koje su dosad ovako nazvale jermensku golgotu i tursku krivicu (u tom spisku ne nailazi se na Srbiju ili prethodno Jugoslaviju) sada se konačno pridružila Amerika, izjavom predsednika Džoa Bajdena. Prvi je to učinio Urugvaj još 1965, zatim i drugi, većinom Evropljani i Južnoamerikanci, ali i Savet Evrope, Svetski savet crkava, Vatikan, a kao izraz raspoloženja (što ne znači i federalnu odluku) i mnoge države u SAD i – ma koliko malom većinom – domovi Kongresa u Vašingtonu.

Posle opreznog opipavanja niza ranijih predsednika (Barak Obama je, recimo, pristao na izraz „veliki zločin“), Bajden je „otvorio karte“, prihvatajući ocenu istorije i potrebu „kritično važnog trenutka u odbrani ljudskih prava“; po uverenju mnogih posmatrača najpre kao taktički potez u tekućoj partiji (zaoštrenih odnosa) sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.

Soner Kagapti iz Instituta za bliskoistočnu politiku u Vašingtonu zapaža: „Bajden jednostavno pokušava da ispravi Erdoganovo ponašanje, uključujući njegove nedemokratske postupke i bliske veze sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Turska je ranije bila stub nade u moderno društvo islamske većine, ali su Erdoganov konzervativizam i populistička taktika okrenuli zemlju ka netoleranciji i društvenoj polarizaciji.“

Reakcija Ankare na istup šefa Bele kuće bio je hitri tvit ministra spoljnih poslova Melvuta Čavušoglua da vlada „neće prihvatati lekcije o našoj istoriji od bilo koga“. Turska, naime, priznaje da je bilo užasnih prizora i stradanja, po njenoj proceni tri stotine hiljada hrišćanskih Jermena, ali ne i sistematskog pokušaja uništenja, kao i da su mnogi muslimanski Turci takođe izgubili živote u metežu rata.

Erdoganov odgovor je da će „braniti istinu protiv laži o takozvanom jermenskom genocidu“.

„U Ankari, predsednik je dosad izrazio žaljenje zbog patnji jermenskih porodica, ali nije uputio i izvinjenje“, ukazuje analitičar Haareca, i „nastavlja da se drži stava da su i Jermeni i Turci bili ubijani u ratu, ali da nije bilo namernog masakra“. Kako je – izvesno – Erdoganu sada potrebniji Vašington, nego obrnuto, izraelski komentator zaključuje da će turski odgovor biti „pažljivo izvagan i ograničen na oštru retoriku, sa jasnim granicama“. Neće, veruje, biti pretnje prekidom odnosa, kao – recimo – u sličnoj situaciji sa Francuskom, deceniju ranije.

Njujork tajms nalazi rezultate istraživanja po kojima je osmanska Turska strahovala da će se jermensko stanovništvo, po ulasku Rusije u Prvi svetski rat priključiti njenoj vojsci, pa je zato naređeno masovno kažnjavanje uz deportaciju u sirijsku pustinju kao put bez povratka“.

Pažljivi tragač dnevnika Haarec čak beleži da je „prema različitim izveštajima“, Turska u Egiptu platila Muslimanskoj braći milion dolara da spale dokumente u arhivi (osnovanoj u vreme Napoleonove uprave na Nilu), koji bi mogli da posluže kao dokaz krivice za ubistva Jermena. I po saznanju pojedinih turskih istoričara, i iz osmanskih arhiva „takođe su počišćeni slični dokumenti“.

Jedan raniji zapis njujorškog dnevnika ovako opisuje: prilike uoči Velikog rata (misleći na Prvi svetski): „U oslabljenoj osmanskoj imperiji živelo je dva miliona Jermena, a 1922. bilo ih je manje od četiri stotine hiljada. Razlika je rezultat genocida, što Turci ne prihvataju. U početku rata, u koji su Mladoturci ušli uz Nemačku, da bi na istoku otvorili front prema Rusiji. Ali, planovi su propali porazom kod Sarikeša. Anadolski Jermeni optuženi da su držali stranu Rusima, obeleženi kao peta kolona i pretnja državi, proglašeni su za opasnog neprijatelja. Istini za volju, bivalo je i saradnje jermenskih nacionalista i gerilaca sa Rusima.“

Jermeni su ove godine 106. put obeležili 24. april kad je 1915. nekoliko stotina njihovih intelektualaca uhapšeno i kasnije pogubljeno, pa se to uzima za datum početka genocida, koji je potrajao do 1917. Pominju se i prethodni progoni krajem devetnaestog veka.

Posle kapitulacije Osmanske imperije 1918, trojica iz redova vladajućih paša pobegla su u Nemačku. Turski preki sud izrekao im je za zločine u ratu smrtne kazne u odsustvu. Ali, pomilovani su 1921, a kasnija politika vlada Ataturkove republike prihvatila je osporavanje genocida.

Kažnjenici iz prethodnog mladoturskog režima bili su veliki vezir Mehmed Talat i ministri rata i mornarice Ismail Enver i Ahmed Džemal, vodeći dužnosnici Komiteta za jedinstvo i napredak. Ova trojica umrla su u emigraciji, pod različitim okolnostima. Jedan je je ubijen usred dana na ulici u Berlinu. Sudska porota je oslobodila napadača.

Veruje se da je termin genocid skovao poljski advokat Rafael Lemkin, koji je – na primeru stradanja Jermena istraživao pokušaje eliminacije čitavih naroda. Reč je, međutim, upotrebio 1943. u knjizi „Vladavina Osovine u okupiranoj Evropi“, opisujući nacističku Nemačku i sudbinu Jevreja.

„Prikrivati zlo ili odricati da je postojalo je kao da se otvorena rana ostavlja da krvari bez zavoja“, pouka je pape Franje pošto je pre šest godina pogrom Jermena nazvao prvim genocidom u dvadesetom veku.

Jermenska čitanka ne prestaje da se dopunjava.