Jerusalimska trojka

Premijeri Benjamin Netanijahu i Aleksis Cipras i predsednik Nikos Anastasiadis, posle decembarske saglasnosti o namerama, danas treba da potvrde dogovor, a (prethodno predviđeno) potpisivanje sporazuma se ipak odlaže dok se ne razjasni ponašanje mogućeg četvrtog u igri – Italije, gde se mlađi partner u vladinoj koaliciji iz svojih „unutrašnjih političkih računica“ protivi oblasti za iskrcavanje prirodnog gasa – Pulji, na jugu zemlje, a ne čitavoj zamisli.

Bogata izraelska nalazišta prirodnog gasa u moru i kiparska očekivana otkrića vrednog podvodnog bogatstva, uz grčke potrebe za sadržajnijim izlaskom iz ekonomske umrtvljenosti (Atina se nada ozbiljnim nalazištima oko Krita) su temelj projekta, čemu se dodaju i posebne pojedinačne političke potrebe u strateškim preraspodelama duž istočnog Mediterana.

Atinski dnevnik Katimerini ukazuje da se radi o „slanju stroge poruke Turskoj zbog njene agresivne aktivnosti u regionu, čemu je ključni dodatak interes Vašingtona da se na jerusalimskom samitu otvore izgledi za jačanje regionalne bezbednosti, uključujući energetski sektor, kasnije i saradnja u razvoju novih tehnologija“.

I grčki list Vima dopunjava tumačenje: „Prisustvo Pompea daje veću težinu samitu (na prošlom je američki gost bio samo ambasador SAD u Izraelu), što potvrđuje interes Vašingtona na najvišem nivou, u trenutku kad Turska pokušava da stvara teškoće, uključujući vojne smetnje u istraživanju i vađenju gasa i nafte u kiparskoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni.“

Naravno da i Ankara šalje svoj odgovor. Najavila je petodnevne pomorske vežbe, koje počinju baš 20. marta (istog dana za kad je zakazan i susret trojke), rezervišući za manevre svoje mornarice prostor južno od Kipra, uključujući i mesta na kojima su, inače, u toku seizmička istraživanja sa turskog broda „Hajredin paša“.

Stejt department u svojoj objavi o pridruživanju Pompea Netanijahuu, Ciprasu i Anastasiadisu kratko saopštava da će akcenat biti na energiji, vojnoj i široj regionalnoj saradnji, žaleći što će izostati Liban, koji je „pod pritiskom Hizbulaha (radikalnog pokreta pod iranskom kapom) i drugih, dok ostali u istočnom Mediteranu – Grčka, Turska, Kipar, Egipat i Izrael – idu napred u istraživanju i korišćenju izvora za dobro svojih naroda“.

Izraelske su nade i predviđanja da će naći dovoljno evropskih država, koje će se pridružiti projektu gasovod istočni Mediteran dugom dve hiljade kilometara (po nekim opisima najdužem na svetu) i investiciji vrednoj najmanje sedam milijardi dolara.

Profesor Jorgos Cogopulos, saradnik Evropskog instituta u Nici i Centra za strateške studije izraelskog Bar Ilan univerziteta, ukazuje da tursko – ruska „srdačna antanta“ značajno utiče na pregrupisavanje saradnje i preispitivanje poverenja, navodeći „sporo, ali primetno“ preobraćanje tradicionalno ustaljene tursko-američke veze u obnovljenu američko-grčku. Slično je, kaže, i sa postupanjem Izraela: bliži se Atini s kojom su se dugo odnosi kretali „preko trnja“, a udaljava se od bliskog partnerstva, uključujući vojno razumevanje, sa Ankarom. Profesor zapaža, sem toga, i povećan interes Netanjihua za Balkan, navodeći kao primer i što je izraelski premijer prošle jeseni u Varni bio počasni gost skupa grčkih, bugarskih, srpskih i rumunskih lidera.

Skoro je prošla decenija – beleži u svojoj studiji Emanuel Navon – otkad je Benjamin Netanijahu kao prvi izraelski premijer 2010. posetio Atinu, a već više godina izraelski i grčki vojni piloti imaju zajedničke vežbe. Nabraja i da Izraelci koriste vazdušni prostor Grčke za trening svojih letača, a dve države potpisale su i sporazum o bezbednosnoj saradnji.

Ovaj istraživač jerusalimskog Instituta za strateške studije detaljno razmatra izglede za oblikovanje raznolikih mediteranskih geostrateških partnerstava preko energetske zajednice, uprkos mnogih političkih prepreka na tom putu. Pored izraelsko-kiparsko-grčke trojne zajednice skreće pažnju i na nastanak Istočnomediteranskog gasnog foruma osnovanog u januaru 2019. učlanjenjem Izraela, Egipta, Grčke, Kipra, Italije, Jordana i Palestinske autonomne uprave.

U lavirintu silnih gasnih cevi i povezivanju šarolikih timova proizvođača i snabdevača, posmatrači istražuju i koliko su u izgledu „prateći dobici“, postepeno utemeljenje „političkih magistrala“ kako unutar Mediterana, ali i prema Evropi.

Navon, vrednujući valjanost proročanstava, podseća da je pristup EU što se povećanja energetske bezbednosti tiče, smanjenje zavisnosti od ruskog gasa. Međutim, drugi upućeni profesor, Simone Taljapietra nalazi da će trojni gas iz istočnog Mediterana biti skuplji (time i nepotreban) od uvoza iz Rusije. Moguće evropske nedoumice Izrael predviđa da neutrališe upošljavanjem „savezničke Višegradske grupe (Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske)“. Odmereni poznavaoci prilika veruju da će novi istočnomediteranski gasni put u Evropu veoma zavisiti od američke finansijske podrške, ali i od odnosa snaga u Briselu.

U Jerusalimu su na još jednoj proveri nade trojke udruženih mediteranskih graditelja i složenijih interesa četvrtog partnera, Amerike.