Jerusalimska vatra

Patrijarh – ovog praznika Teofilos Treći – sam u kapeli Svetog groba, posle duge molitve i usred razvučenog pojanja ostalih saslužitelja ostavljenih pred teskobnim ulazom, u jednom času – kao vekovima i svi njegovi prethodnici – izneo je baklju. Plamen je bljesnuo u tami svodova; onda se vatreno znamenje pripaljuje od jednog do drugog svežnja sveća u rukama vernika i kao talas širi pravim lavirintom današnje crkve, koju su rušenja i novi neimari menjali prema prvom hramu, kakav je poželela carica Jelena, a u amanet – osvećenjem septembra 336 – svetu predao njen sin car Konstantin.

I oni koji u ovozemaljska čuda ne veruju, sopstvenim očima uzbuđeno posmatraju plamen koji prenose voštanice. Izraelski pisac Amos Elon, hroničar jerusalimskih starina, svojevremeno je zabeležio: „Čudo vatre, pravo ili nestvarno, možete da se pitate, ali u dramatičnost niko ne sumnja.”

Najstariji poznat zapis o svetoj vatri ostao je iz 867. godine od hadžije Bernarda de Vajsa; „Za Uskrs, u crkvi se pojalo Gospodi pomiluj, sve dok anđeo nije užegao oganj…”

Brojni tumači nalazili su objašnjenja u još starijim mitovima, najčešće, uz pomisao kako je vatru od bogova, pre svih, ljudima doneo Prometej. Preterano privrženi profanom shvatanju govore o nekakvoj hemijskoj reakciji i osloncu na zakone primenjene fizike, a pojedini turski istražitelji čak su – kako navodi Karl Bedeker u svom vodiču kroz Jerusalim i okolinu iz 1876 – pominjali „pomoć ricinusovog ulja”.

U istorijskim zapisima nailazi se da su „muslimani dugo, zbog ovoga, hrišćane nazivali varalicama”.

Kalifa Hakim bin Amr je 1009. godine naredio je da se sruše Crkva Hristovog groba i druge bogomolje u Jerusalimu. Zapovest je delimično sprovedena. Hrišćanima je zabranjena javna molitva sve do 1021, kad je kalifa nestao u pustinji, južno od Kaira. Ubrzo posle toga Crkvu Groba gospodnjeg obnavlja vizantijski car Konstantin Monomahos. Današnji izgled uglavnom datira od 1810. i – kako navode znalci – „u osnovi je krstaška građevina, kojoj su mnogi dodavali pečate, a razaranja od ljudske rulje i prirode neprekidno su joj menjala izgled“. U novije doba, recimo u vreme Musolinija, po zapisu Amosa Elona, „franjevci su angažovali italijanske arhitekte koji su predložili rušenje čitave crkve i podizanje nove, neku kombinaciju gigantske strukture, mešavinu Vavilonske kule i železničke stanice“. Srećom zamisao je propala.

Iako su, za vreme boravka i vladavine u Jerusalimu, poklonici bili i krstaši, papa Gregorije Deveti izdao je bulu prokletstva svetog plamena. Ipak, Bedeker podseća da su „u svečanom činu na dan Velike subote katolici učestvovali sve do šesnaestog veka“.

Engleski putopisac Robert Kurzon u „Posetama manastirima Levanta“ opisuje šta je doživeo 1834: „Samo što su vernici na ramenima izneli patrijarha, u prepunoj crkvi nastala je gužva, pa su muslimanski stražari pomislili da hrišćani kreću na njih. Vojnici su bajonetima navalili, a preplašeni pravoslavci su stradali više jedan od drugog nego od oružja čuvara. Ibrahim paša, guverner grada, koji je u znak dobre volje prisustvovao bogosluženju, izbavio se tako što su mu pratioci mačevima krčili put.“ Kurzon se sakrio u franjevačku kapelu. „Do kraja dana izbrojao sam četiri stotine mrtvih“, zapisao je.

Čuva se i beleška o običaju iz drugih vremena, kakav i danas postoji, samo drugačijim načinom: „…a na kraju bi ruski hodočasnici, koji su put do Palestine i natrag do kuće prevaljivali bosonogi, pripaljivali kandila, noseći ih do najudaljenijih mesta pravoslavne carevine.“

U zapisu mnogo kasnijeg putnika, iz 1918. stoji: „Kako svi u isti mah pokušavaju da dođu do plamena, šest stotina britanskih vojnika – pošto je na završetku Prvog svetskog rata promenjena viševekovna turska uprava u Jerusalimu – morali su da štite grčkog patrijarha“.

Ove 2011. u hramu se okupilo deset hiljada ljudi. Ovozemaljsku brigu imali su jedino izraelski vatrogasci, čuvari od požara: Crkva Hristovog groba od pamtiveka ima samo jedna vrata, nijedan izlaz u nevolji. Šest hrišćanskih konfesija, koji dele sustanarska prava u svetinji, od moćnog grčkog do simboličnog etiopskog na krovu, ne pristaju ni na kakve promene „kontrole ili odricanja od pedlja suverene teritorije“. Posle vekova i krvavih tuča i sukoba duhovnika određeno je turskim status quo fermanom 1853 (stroge odredbe potvrđene su i na Berlinskom kongresu) čak i ko gde briše prašinu.

Teofilos Treći, patrijarh Jerusalima, objašnjava vatrogascima i poručuje svim drugima da je stanje u Crkvi Svetog groba „osetljivo i složeno“, upozoravajući da svaka promena ravnoteže mora da bude veoma pažljiva: „Kao u svakoj kući, ne pomerajte nijedan kamen, jer sve može da se sruši.“

Kućni red je linija molitvenog i drugog primirja.