Jerusalimski ispit

Ako američki predsednik ispuni predizborno obećanje i ambasadu SAD iz Tel Aviva zaista preseli u Jerusalim sigurna je eksplozija gneva Arapa, ne jedino Palestinaca, ali su izvesna i mnoga preispitivanja krhke ravnoteže Levanta i opasni poremećaji, ne samo nova intifada na Zapadnoj obali.

Najavljivan u kampanji kao „vrlo brz korak novog Vašingtona“, sada je izgleda oprezno usporen. Iz Bele kuće je najnovija poruka da je „proces odlučivanja u veoma ranoj fazi“, pa selidba jednom kao „veoma skora“, još i nije dospela na dnevni red. Palestincima je diskretno poručeno da zasad ne brinu, što je za optimiste mogući nagoveštaj (rana obećanja ne moraju baš uvek da važe) da administracija nije utvrdila kako će izaći na vruć teren, ma koliko da je Donaldu Trampu i njegovoj okolini Izrael „prva ljubav“ u politici, a arapska Palestina nimalo bliska.

Ako bi se ambasada Sjedinjenih Država našla u Jerusalimu tumačilo bi se da Amerika konačno i demonstrativno priznaje sveti grad jedino za prestonicu Izraela. Vašington bi prekršio rezoluciju Ujedinjenih nacija, za koju je glasao pre sedamdeset godina i kojom je iscrtana (mada neostvarena) podela Palestine na jevrejsku i arapsku državu, a za Jerusalim je godinu dana kasnije predviđeno – kao međunarodnom gradu – da bude corpus separatus, po obrascu primenjivanom za Trst, u ranim godinama posle Drugog svetskog rata.

Posle proglašenja nezavisnosti Izraela i prvog rata sa arapskim državama, „zelenom linijom“ prekida vatre 1949, zapadni deo Jerusalima je pripao jevrejskoj državi, a istočni Jordanu. U šestodnevnom junskom sukobu 1967. Izrael je zauzeo i istočni deo i, konačno, 1980. zakonom proglasio ujedinjeni grad za svoju večnu prestonicu. Savet bezbednosti UN je rezolucijom osudio aneksiju kao kršenje međunarodnih zakona, s sledećih godina su se i one retke zemlje koje su imale diplomatske misije u Jerusalimu povukle u Tel Aviv, gde ih je danas osamdeset. U Jerusalimu više zemalja održava konzulate – među njima i Amerika – koji pre svega „diplomatski deluju“ sa palestinskim teritorijama i njenom autonomnom upravom u Ramali.

Pre skoro tri decenije SAD su za jedan dolar godišnje, na devedeset devet godina, iznajmile u Jerusalimu teren za zidanje ambasade. Do danas na prostranoj poljani, gde su nekad bile barake britanske armije, palestinski pastiri napasaju ovce i koze. Američki Kongres je – istina – 1995. usvojio zakon o Jerusalimu kao „priznatoj prestonici Izraela, gde će najkasnije do 31. maja 1999. biti i ambasada Sjedinjenih Država“. To se nije ostvarilo, a svi predsednici za redom su se koristili svojim pravom „u ime tekućih nacionalnih potreba“, pa je redovno, svakih šest meseci poslanička odluka sa Kapitola odlagana. Sledeći ispit je – prvi za novu vlast – u maju.

Ako predsednik Tramp reši da održi reč iz predizborne agitacije, nagađaju pažljivi posmatrači, američki konzulat u Jerusalimu u brzopoteznom postupku mogao bi da bude pretvoren u ambasadu, što je – ipak – gotovo nezamislivo već i zbog malog prostora, a da se na druge posledice i ne pomišlja. Mogla bi ambasada i da ostane u Tel Avivu i da se u Jerusalimu simbolično postavi samo kamen temeljac kao melem ili da ambasador ima rezidenciju „u obezbeđenom prostoru“, možda i u svom privatnom stanu, koji je šef misije Dejvid Fridman, još nepotvrđeni Trampov izabranik, odavno kupio.

Za palestinske prvake bilo kakvo preseljenje američke misije iz Tel Aviva je neprihvatljivo, a za frustrirane „narodne mase“, iscrpljene okupacijom, dovoljan povod za novu intifadu, a samo je prva bila jednostavan ustanak sa kamenjem u rukama. Ima među Palestincima i predloga o poništavanju svih dosadašnjih sporazuma i povlačenju priznanja Izraela učinjenog 1988, kao i ideja da se od Generalne skupštine čak zahteva suspenzija članstva jevrejske države u Ujedinjenim nacijama.

Svaki Trampov „jerusalimski ukaz“ sigurno je izazov, bio bi fitilj za pobunu ne samo Palestincima, koji svoju državu čekaju sa istočnim Jerusalimom kao prestonicom, već i čitavom muslimanskom svetu, kome je grad treća najveća svetinja islama. General Šalom Harari, savetnik armije za arapske poslove, opominje u Haarecu pre svega na ugrožavanje odnosa „na tankom koncu“ sa sunitskim susedima, pa i Egiptom i Jordanom, sa kojima Izrael jedino ima mirovne ugovore. Benjamin Netanijahu ponavlja da izraelski stav ostaje nepromenjen i da „američka ambasada treba da pređe u Jerusalim“, a nada se – posle toga – „talasu preseljenja mnogih drugih“. Komentator londonskog Ekonomista ukazuje, čini se, na pravu dilemu premijera: „Više bi želeo status quo u kome Izrael okupira Zapadnu obalu, dozvoljavajući za tri miliona Palestinaca ograničenu autonomiju, ne i da imaju potpunu državu. Ali, lobi jevrejskih setlera u Judeji i Samariji i istočnom Jerusalimu (više od 600.000) je, koji žele aneksiju, od kritične važnosti za Netanijahuovu koaliciju.“

Zapravo samo Donald Tramp polaže bliskoistočni ispit.