Jerusalimski ključ

Izraelski pisac i pažljivi hroničar Amos Elon u knjizi „Grad čuda“ razmišlja: „U naše doba ljudi su stupili na Mesec u potrazi za novim Jerusalimima u stranim galaksijama, ali do sada stari Jerusalim još nije dobio zamenu. Često u Jerusalimu imate osećaj da ste u vremenskoj mašini. Ljudi vide da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje paralelno.“

Crkva Hristovog groba ima svoje posebno razgraničene suverenitete, u kojem njenih – ako je umesno poslužiti se političkim rečnikom – „šest federalnih jedinica“ nekako održavaju jedinstvo. Grčki pravoslavci kontrolišu i čuvaju najviše, katolički franciskanci imaju deo prostora, ali na svom manjem posedu su i Jermeni, a od devetnaestog veka i pravoslavni Etiopljani i Sirijci, a i egipatski Kopti. Različite crkve moraju da se pridržavaju strogog i preciznog razgraničenja, davno ustanovljenog, koje neprikosnoveno povlači crtu čime ko raspolaže i koliko ima drugih prava.

Današnje stanje i izgled bogomolje, koju su rušenja i novi neimari menjali prema onoj koju je u četvrtom veku poželela carica Jelena, a svetu ostavio njen sin car Konstantin, uglavnom datira od 1810 – kako znalci navode – „u osnovi je krstaška građevina, kojoj su mnogi dodavali pečate, a razaranja od ljudske ruke i prirode neprekidno su joj menjala izgled.“

Podela i kontrola najsvetijih hrišćanskih mesta je – ne samo u Jerusalimu – formula koju održavaju fermani Porte iz 1767. i sultana Abdela Medžida 1852. Večne sukobe i više puta međusobne krvave obračune za prostor, tadašnja vlast druge vere prekratila je propisom da je zatečeno stanje otad jevanđeoski kućni red za često nepomirljive sveštenike, koji se odvojeno mole jednom Spasitelju.

Kasnijem svetovnom gospodaru Jerusalima, engleskom generalu Edmundu Alenbiju koji je – na kraju četiri veka vlasti Turaka – kao pobednički vojskovođa u Prvom svetskom ratu ujahao u grad 1917, prvi propis je bio potvrda akta muslimanskih vladara. Posle britanskog mandata i Drugog svetskog rata, isto su morali da učine i Jordanci i konačno Izrael.

Pošto ne može da se izmeni podela vladavine, pamti se da je bilo namera da se promeni građevina. U novije doba, u vreme Musolinija – recimo – „Franjevci su angažovali italijanske arhitekte, koji su predložili da se čitava crkva sravni sa zemljom i da se podigne nova“. Rat je sprečio sumanuti projekat: „Neka kombinacija gigantske fašističke strukture, mešavina Vavilonske kule i železničke stanice“, napisao je Amos Elon.

Održavanje status quo zakona u bogomolji je jedna od najkomplikovanijih diplomatskih misija, jer i danas se na osnovu tog zapisa ne samo zna ko kad ima molitvu, koliko traje, nego i ko ima pravo da ukuca ekser, unese metlu, obriše prašinu, promeni sijalicu, pa i da otvori ili zatvori vrata ili gde sme da nasloni merdevine.

Popravke i dugoročna zaštita nedovoljna je, ne retko i nemoguća, jer obično nema dogovora kako da se radovi obave, pa tako – recimo – i davno dogovorena još jedna, druga vrata crkve do danas nisu napravljena. Poznato je – drugi je primer – da gotovo dva stoleća iznad glavnog ulaza u crkvu na isturenom delu fasade stoje male drvene merdevine, preko kojih je oko 1852. jeresnim kaluđerima doturana hrana, pošto nije moglo da im se priđe preko „tuđih teritorija“. Do danas nisu uklonjene. Jedna od tuča skorijih godina izbila je, kad je na krovu, gde su im i kapele, koptski monah pomerio stolicu u etiopsku hladovinu: jedanaest povređenih preneseni su u bolnicu.

Salah el Din (Saladin), zbog sumnji u međusobno poverenje ili dodatne opreznosti 1192. ključeve crkve poverio je dvema muslimanskim porodicama. Jednoj je dao u ruke ključeve, a drugoj priznanje „čuvara vrata bogomolje“. Dvaput u toku dana, do danas, dvojica izabranih potomaka se sreću: prvi donese ključ, drugi ga okrene u bravi.

Ove godine Uskrs je, istog dana za sve vernike, i istočnog i zapadnog hrišćanstva, pa će u Crkvi svetog groba u Jerusalimu bogosluženja biti gotovo istovremena.