Kasni varvarizam

Arheolog, Holanđanin dr Joris D Kila, ugledni univerzitetski profesor u Beču i u svetu veoma agilni i poštovani borac za zaštitu kulturnog nasleđa ugroženog u ratnim sukobima, složenije objašnjava postupke islamske države (ISIS), koja pohodom u Iraku i Siriji želi da ukloni sve simbole, koji se ne uklapaju u njeno fundamentalističko tumačenje sunitskog islama. Kao i mnogi eksperti ukazuju koliko se u „brisanju starina krije mnogo više od ideologije“. Profesor Kila – pored ostalog – kaže da, uz potrebu da se za domaću upotrebu prikaže „prava pobožnost“, u rušilačkom postupku borci islamske države „prvo odnose sve što mogu da prodaju“, pa tek potom postavljaju eksploziv: „To postaje sve važnije jer su rafinerije koje su osvojili bombardovane, a cene nafte padaju.“

Pored trgovine energetskim blagom, nametnutog poreza novim podanicima na teritoriji prostranijoj od većih evropskih država, naplaćenih ucena za oslobađanje otetih ljudi, prodaja opljačkanih starina je sve značajniji prihod. Ova poslednja delatnost je odavno poznata, ali – uvereni su dobri poznavaoci – otkad je islamska država ušla u igru dobija „neverovatne dimenzije“, u službama UN čak veruju „industrijski nivo“. Međutim, po izvorima sa terena ipak nisu grešnici samo ratnici pod Bagdadijevom zastavom. Posebno revnosni arheolozi otkrivaju da su „pripadnici Asadove sirijske armije ukrali deset puta više predmeta, koje su mogli da ponesu, pre nego što su se povukli iz Palmire.

Ejtan Klajn, zvaničnik izraelske državne Jedinice za sprečavanje pljačke antikviteta, hirurški je precizan istražitelj: „Problem nije u trgovini, nego sa – kao i kad se radi o novcu – 'pranjem' opljačkanih vrednosti. Ako takvi predmeti dospeju u zemlju bez odgovarajućih propisa o uvozu i izvozu, šverceri mogu da obezbede dokumentaciju koja omogućava da se stvori lažni identitet dragocenog plena. To onda omogućava ponudu i prodaju legitimnim dilerima i muzejima. Za tako opečaćenu robu teško je reći odakle je gde joj je poreklo. Neophodno je da vlade i odgovarajuće agencije sarađuju i razmenjuju informacije u realnom vremenu da bi nešto valjano moglo da se učini.“

 Pisani svetski zakoni i napori su izgleda najčešće nemoćni i nedovoljni u stvarnosti, koliko da ih je. Još od 1954. godine postoji Haška konvencija o zaštiti imovine kulture u slučaju ratnog sukoba. Dokument UN o značaju i sprečavanju nezakonitog uvoza, izvoza i prometa kulturnim dobrima donesen je 1970, a sličan papir svetske organizacije o ukradenim vrednostima je i iz 1995, a u statutu Međunarodnog kriminalnog suda, koji je na snazi od 2002, predviđena je briga za zaštitu spomenika svekolike civilizacije i kažnjavanje krivaca kao zločinaca.

Najnoviji, prilično nezapažen pokušaj pokretanja postupaka, ali i buđenja savesti, zabeležen je upravo u Njujorku, gde su ministri spoljnih poslova Italije i Jordana, uz učešće agencija UN, a i Interpola, predstavili projekat „Zaštita kulturne baštine – imperativ za čovečanstvo. Jordanski šef diplomatije Naser Džude je sasvim jednostavno opomenuo: „Religiozno i kulturno nasleđe Bliskog istoka, mesta rođenja civilizacije i vera, pripada čitavom čovečanstvu, pa je ovo korak za opštu mobilizaciju.“ Poput zrna peska u pustinji, koliko je dosad poznato kao prvi optuženi, upravo je priveden sudu izvesni Ahmed al Faki al Mahdi, poznat kao Abu Turab, zbog vođenja napada 2012. na religiozne i istorijske spomenike u mestu Timbuktu (pod zaštitom je Uneska) u Maliju. Njegovo „revolucionarno delovanje“ je kvalifikovano kao ratni zločin.

Kad je reč o Isilu i „presecanju njegovih veza sa globalnim finansijskim sistemom“, u novoj meri američkog ministarstva pravde, među trideset pojedinaca i organizacija u SAD stavljenih pod sankcije je – prema zvaničnoj listi – zbog poslovnog delovanja i „pripadnik bosanske nacionalnosti Bajro Ikanović, koji je prošlih godina imao različite vodeće položaje u islamskoj državi“.