Katar i braća

Rijad sa Emiratima, Bahreinom i Egiptom, ipak nije oborio Dohu na kolena, ali svaka varnica na lako zapaljivom Bliskom istoku nikad nije bezopasna, mada je prvobitni ultimatum od trinaest tačaka sveden na ponudu šest razblaženih principa.

„Igra prestola“, kako ju je nazvao komentator londonskog Gardijana, neretko rođaka povezanih po krvi ili ženidbama, vođena je različitim političkim potrebama i interesima, ali uveliko i ličnim naklonostima ili netrpeljivošću. pa su svi raspleti međudržavnih problema dobrim delom i „familijarna pitanja“.

Četvorka tužilaca ponavlja da Katar upotrebljava svoju „politiku otvorenih vrata“ kako bi ustvari destabilizovao susede, „raspirivao ekstremizam i hranio nemire na bližim i udaljenijim prostorima, pa „Doha nije, kako za sebe kaže, benigno utočište, već mesto iz koga se pomaže, a ne sprečava, terorizam“.

Katar odbacuje sve napade, kao podmetanja, koja su se služila ubacivanjem laži putem sajberskih diverzija. Obaveštajni izvori iz sveta sada i potvrđuju da je u maju obavljen nemilosrdan hakerski prepad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji je zapalio fitilj: katarskom šeiku Tamimu bin Hamadu al Taniju je „prilepljeno“ veličanje šiitskog Irana kao posebne sile islama i zaštitništvo radikalnog palestinskog Hamasa.

Analitičari tumače nastali ćorsokak kao „nastavak dugih nesaglasnosti sa Katarom, koji iritira – koristeći bogatstvo (najveći poznati posedi tečnog gasa) svoje veće susede, pokušajem da na svetskoj sceni igra značajniju ulogu od vlastite veličine. Katar je naime izabrao da bude domaćin, zapravo sigurna kuća – privremena ili na duži rok – raznorodnim političkim izbeglicama i grupacijama.

„Doha kao sklonište mnoštvu egzotičnih stranih boraca, finansijera i ideoloških agitatora, na neki način je eho nekadašnjeg Beča iz vremena Hladnog rata“, napisao je novinar Njujork tajmsa. Dejvid Roberts, autor knjige o globalnim ambicijama Katara, dopunjuju sliku: „Ako te prihvati ovdašnji šeik, možeš da se skrasiš i niko te u gradu neće dirati.“

Uporni istraživači nalaze da je Katar izbegličko sklonište još od devetnaestog veka, „kad je ova tada slabo naseljena i zapuštena teritorija, sa polovičnom upotrebom zakona bila luka beguncima od zakona, a i gusarima“.

Osnivač Katara Jasim bin Mohamedal Tani (1978 – 1913) zvao je svoje poluostrvo „Ćabom prognanika“, kao što je crni kamen Velike džamije u Meki za muslimanske hodočasnike. Naslednici vlasti, u novije vreme, od sredine devedesetih godina prošlog veka „drže otvorena vrata disidentima svih boja“. Doha je među različitima – nabrajaju i ozbiljni mediji – primila porodicu Sadama Huseina, jednog od sinova Osame bin Ladena, ostarelog egipatskog propovednika u korist Muslimanske braće, čečenskog prvaka Zelimkana Jandarbajeva, koga su 2004. ubili ruski agenti (uhvaćeni su i kasnije predati Moskvi). Tu su i „različito obojeni“ Sirijci, Libijci, talibani, Sudanci, pripadnici Hamasa. Mnoge i izdržava katarski budžet. Tu je i američka vojna baza sa devet hiljada vojnika, a odskora i turska u osnivanju.

Kritičari smatraju da ovakva zvanična neutralnost zapravo „drži stranu izabranima i ne baš svim nevoljnicima“ i ponekad zažmuri kad bogati građani doturaju novac pojedinim islamskim ekstremistima, koji su im po volji.

Saudijskoj Arabiji, Emiratima, Bahreinu i pridruženom Egiptu posebno skače pritisak zbog katarskog prijema njihovih disidenata i pružene prilike da nesmetano agituju, obilato – recimo – koristeći Al džaziru.

Pretresajući prošlost, sadašnja vatra je samo raspaljivanje žara, koji tinja i povremeno lako bukne.

Zanimljivo je da često sukobljeni vladarski Tani klan u Kataru i gospodari Saudijske Arabije potiču iz pokrajine Nedžda, odakle je došao nepomirljivi islamski vahabizam. Svaka strana, međutim, smatra da je zaštitnik pravog puta u tumačenju ovog radikalnog krila islama. Pritom, za razliku od saudijskog susedstva gde tvrde da su najpouzdaniji čuvari čiste vere, u Kataru je – na primer – ženama dozvoljeno da voze automobile i nema verske policije, koja zabranjuje „biznis delatnosti“ u vreme propisano za molitvu.

Alen Fromher, direktor Centra za studije Bliskog istoka na državnom univerzitetu u američkoj Džordžiji, poredeći dva pristupa, kratko zaključuje da je „katarski vahabizam sa morske obale otvoreniji i fleksibilniji nego saudijski iz pustinje“. Prethodni šeik Katara Hamad al Tani je davno, zapamćeno je, na jednoj američkoj televiziji 2003. jednostavno rekao kako veruje da „svaki narod, koji želi da razvije zemlju mora da praktikuje demokratiju“.

Katar sa svojih nešto manje od dva miliona stanovnika, od kojih su jedva četvrtina njeni pravi građani (ostali su gostujući radnici) sa 75.000 dolara po glavi godišnje i 340 milijardi dolara rezervi, lako održava vlastita uverenja i stečene svakodnevne navike, koje ovom prilikom obezbeđuju turski vazdušni i iranski morski most snabdevanja svežom robom. Uz to, iz Evrope je uvezeno između četiri i pet hiljada visokomlečnih krava. Za svaki slučaj.