Sa štapom i šargarepom u ruci, ali koristeći samo batinu, a obećanja Sirijcima o više sloboda samo na rečima, Bašar al Asad uvodi zemlju u neizvestan rat iscrpljenja između autokratske vlasti i sopstvenih nezadovoljnih građana. Blizu dve hiljade žrtava i skoro pola godine demonstracija je pouzdan pokazatelj da režim ne odstupa od represije, a predsednik od amaneta oca Hafeza – posebno upamćenog po pogromu islamista u Hami 1982 – da neistomišljenike treba nemilosrdno uklanjati silom.
Postupci u ovoj generaciji isuviše liče na operacije obavljane u prethodnoj. Istovremeno, među nepokornim građanstvom nema ni kritične mase, ni uporišta na presudnim mestima (Damask, Alepo) i u institucijama iz kojih u ovom delu sveta niču bune, da bi revolt bio još jedna potpuna arapska revolucija. Protesti su raspršeni, pa ih verni državni aparat prinude od mesta do mesta krvavo kosi, ali ne može da zatre.
Sirija je dospela u neku vrstu opakog ćorsokaka, iz koga – po svemu – ne nalazi brz i jasan izlaz. Opozicija, sem naslaga patnje, nema ni dovoljan program, ni ličnost, što je posebno u arapskom svetu neophodno, da bi ulica činila više od očajničke pobune. Asadov sistem na temeljima vernosti vojske, zastrašujuće moćnih službi bezbednosti, alauitske sektaške povezanosti, pridruženosti interesa srednje klase drugih manjina, uključujući i hrišćansku, uz zasad solidnu ekonomiju (nafta i poljoprivreda; stopa rasta oko četiri procenta), dugo je negovana održiva podloga vlasti.
Međunarodno prilično previđanje sirijske vatre, posle „libijskih opekotina“ i naknadnih egipatskih zapleta, svakako se smanjuje, kako raste nepodnošljivost unutrašnje brutalnosti. Posle višemesečnog anemičnog diplomatskog natezanja Savet bezbednosti UN je, uz podršku – smatra se tradicionalnih prijatelja Sirije – Rusije i Kine saopštenjem osudio „državno nasilje protiv civila“, ali se nije upustio u strože disiciplinovanje režima. Opreznost Vašingtona – neizvesnost šta će biti posle Bašara Asada, pa je njegova tranziciona upotrebljivost još moguća – ponešto je popustila što se primećuje i u izjavama i u kontaktima Stejt departmenta sa sirijskim opozicionarima u rasejanju. Najupadiljivije je, možda, „prepakivanje“ Moskve, gde je – iznenađujuće bez uvijanja – sa najviših mesta rečeno da će se predsednik Asad „suočiti sa tužnom sudbinom, ako brzo ne pristupi ozbiljnim promenama“.
Sve se, ipak, još meri na kašičicu.
U složenom arapskom i islamskom spletu bliskosti i razlika Asadovu vlast, naviklu na izolaciju, moguće da najteže pogađa gubitak strpljenja Saudijske Arabije, koja se smatra patronom svih sunita, poput Teherana, dušebrižnika šiita. Kralj Abdala (kao i Kuvajt i Bahrein) ne samo da je u znak nezadovoljstva Damaskom povukao ambasadora, već je najkonzervativniji vladar u bliskoistočnom prostoru i preko TV stanice Al Arabija lično upozorio Siriju da „srlja u haos, ukoliko ne sprovede značajne reforme“.
Sirija je u većini zemlja sunita, ali Asadi su decenijama nedodirljivi vlastodršci – otac pa sin – iz desetoprocentne manjine alauita, bliskih i priklonjenih šiitskom krilu muslimana. Opomena iz Rijada je politička fatva, demonstrirana ovom prilikom upiranjem prsta u Damask, da kraljevina i čuvar svetih mesta, u regionu posebno vodi računa o linijama sunitsko-šitske podele i da se zna na kojoj strani je neprikosnoveni i moćni zaštitnik, iz čega pouke treba da se izvuku bar u Libanu i Iraku, a i u ostalim mešovitim sredinama.
Povećana nezgoda Sirije je što i sunitski sused Turska, dolaskom vlade Taipa Erdogana od 2003. bliža muslimanskom okolnom svetu, dosad naklonjena Asadovom Damasku kao neposrednom poslovnom koridoru na istok, sve više gubi strpljenje. Nazire se linija opštijeg postrojavanja u zaštiti većinskog krila islama, kao odbrana prave vere, ali i interesa za pre ekonomsko-političke regionalne uticaje.
Agencije ironično primećuju da su „samo pre godinu dana predsednik Asad i kralj Abdala zajedno posetili Bejrut da ojačaju saudijsko-sirijsku inicijativu za popuštanje napetosti između sunita i šiita u Libanu“.
Asadovom ustrojstvu otud je najpouzdanija potpora, na koju najviše može da računa, Teheran. Eho brige za očuvanje postojećeg sistema u Dmasku su reči ajatolaha Širazija da je „dužnost svih muslimana da pomognu stabilizaciji Sirije protiv rušilačkih zavera Amerike i Izraela“.
Iskusni znalac Bliskog istoka, iz Bejruta kao bezbednije tačke posmatranja, zaključuje o prilikama u Damasku: „Mnogo je krvi proliveno da bi se časovnik vratio unazad .“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
