Kimovo umivanje

Ubistvo Kim Džong Nama (46), polubrata Kim Džong Una, vrhovnog vođe Severne Koreje, na aerodromu u Kuala Lumpuru najnoviji je slučaj trovanja nepoželjnih: po licu je poprskan nervnim agensom VH, čija je i najmanja kap smrtonosna, a na spisku UN-a je zabranjen kao oružje za masovno uništenje.

U otkrivanju krivca, političari u Seulu, pošto im je svoje nalaze prenela južnokorejska obaveštajna služba, sada i glasno – uz mnoge detalje – saopštavaju da je misteriozni napad, u kome su neposredne izvršiteljke verovale da učestvuju u TV rijaliti igri, akcija „u organizaciji dva ministarstva iz Pjongjanga, na zahtev žrtvinog brata“, vrhovnog vođe.

Agencija Rojters prenosi šta je novinarima rekao Li Čoe Vu, jedan od članova parlamenta: „Među osumnjičenima u ovom slučaju, četvoro su iz Ministarstva državne bezbednosti, a dvojica neposrednih učesnika su iz Ministarstva spoljnih poslova. Zbog toga je ovo terorizam vođen od strane države, direktno organizovan iz visokih vladinih ustanova.“

Policija Malezije traži sedam Severnokorejaca, četvoricu kao osumnjičene, a ostale želi da sasluša. Ministar zdravlja je izjavio da su dve mlađe žene, Indonežanka i Vijetnamka u pritvoru i ponavlja njihovu priču „da su bile angažovane za šaljivi TV program polivanja prolaznika uljem za bebe“. Jedna je rekla da je za to dobila osamdeset dolara. Obe su, ipak, bile naučene da posle izvedene tačke brzo operu ruke.

Parlamentarac iz Seula Kim Bjung Ki je otkrio da su Severnokorejci „radili sa tri tima“, dva su pronalazila pogodne žene u Indoneziji i Vijetnamu, da bi ih doveli na kualalumpurski aerodrom, a treća grupa je bila rezervna ekipa.

Bi-Bi-Si je među poznavaocima Demokratske Narodne Republike Koreje, razgovarao sa Majklom Madenom, profesorom Džon Hopkins univerziteta, koji govori o više specifičnih ustanova u toj državi. Najelitnija i najvažnija bezbednosna agencija je Komanda budnosti, čiji je zadatak budnost u zaštiti vođe Kim Džong Una, njegove porodice i najviših funkcionera. Računa se da je u ovoj gardi – koja poseduje i hemijsko oružje – zaposleno sto hiljada ljudi, izabranika iz politički pouzdanih familija i povezanih sa vladajućom elitom.

Ministarstvo državne bezbednosti je politička policija, dalje nabraja Bi-Bi-Si, koja osigurava lojalnost stanovništva i štiti zemlju od „dekadentnog stranog uticaja“. Pritom vodi računa i da građani Severne Koreje koji žive u inostranstvu ne ostanu u drugim zemljama. Postoji i grupa za operacije u svetu, a posebno „Operativci trećeg sprata“ (po prvobitnom smeštaju u zgradi CK Radničke partije), koji „pored ostalog prikupljaju informacije, nabavljaju potrebnu robu, obezbeđuju novac u raznim poslovima, a sve to za potrebe države“.

Kim Džong Nam, kao najstariji sin Kim Džong Ila je bio viđen i pripreman za očevog naslednika u Pjongjangu, ali je vlast 2011. pripala mlađem – Kim Džong Unu, kad je stariji brat 2001. prestao da se pojavljuje, pošto je pokušao da pomoću lažnog pasoša ode u Japan. Kasnije, godinama – živeći u emigraciji – Kim Džong Nam je bio žestok kritičar porodičnog režima, autoritarne politike i dinastičkog lanca Kimova, koju je još 1948. započeo deda Kim Il Sung.

Severna Koreja uporno poriče nalaze istrage i navode o umešanosti u otrovno presretanje Kim Džog Nama, optužujući vladu Južne Koreje da je ubedila Maleziju da „laganjem prlja ugled Pjongjanga i radi sa njegovim neprijateljima“. Tražili su naravno i povratak tela pokojnika, bez prethodne autopsije. Uznemirena Južna Koreja je sigurna da „severnokorejski režim stoji iza ubistva“, ali vlasti Malezije zvanično nisu podigle optužnicu.

Kimova sudbina podseća na neke ranije slične slučajeve.

Aleksandar Litvinjenko, revnosni pripadnik ruskih tajnih službi na početku karijere, posvećen traganju za organizovanim kriminalom, ali posle zatvora kod sopstvenih poslodavaca, konačno se početkom dve hiljaditih našao u izbeglištvu u Londonu, gde se se kao oštar kritičar Putina, bavio novinarstvom – napisao je i dve knjige (jednoj je naslov „Teror iznutra“) – i konsultantskim uslugama britanskim obaveštajnim službama. Pošto se 2006. sastao sa dvojicom „gostujućih“ Rusa iz iste struke, posle čudne bolesti umro je u bolnici, a onda je utvrđeno da je u čaju koji je popio sa kolegama bio radioaktivni polonijum 210 (nabavlja se iz nuklearnih reaktora). Britanska istraga, vođena godinama, ukazuje na „operaciju Moskve“, što Rusija odbacuje.

Novinar Georgi Markov, koji je izbegao iz Bugarske Todora Živkova, živeo je u Londonu i radio za Bi-Bi-Si i nemački radio. Dok je u septembru 1978. čekao autobus, jedan prolaznik ga je vrhom kišobrana ubo u nogu. Umro je u bolnici, po nalazu lekara od smrtnosne doze ricina smeštenog u kapsulu od platine i iridijuma, prečnika manjeg od dva milimetra, ušpricanu u telo specijalno opremljenim – kišobranom. Sličan napad (samo deset dana ranije) na takođe Bugarina, Vladimira Kostova na stanici pariskog metroa nije uspeo. Bugarska istraga je davno završena zbog zastarelosti, britanska još traje.

Sveže „umivanje“ Kima podseća da Bordžijama vreme ne ističe.