Kiparska poslednja prilika

Petodnevni razgovor predsednika međunarodno priznate republike Nikosa Anastasijadesa i turskog lidera, samo za Ankaru nezavisnog severa Mustafe Akinčija i zakazani nastavak posle jednonedeljnog predaha – pošto je po zajedničkom saopštenju „ostvaren značajan napredak“ – nagoveštava konačan obrazac za harmoničnu budućnost četrdeset dve godine ratom rascepljenog ostrva. I ako dvojica partnera nađu zajednički imenitelj opreznost je neophodna: ostaje da dve zajednice odobre gotov proizvod na odvojenim referendumima. Kad je 2004. rešenje bilo zrelo, provera raspoloženja naroda nije uspela. Turski građani su prihvatili ponudu, a grčki birači odbili.

Ban Ki Mun, generalni sekretar Ujedinjenih nacija – višedecenijskog pomiritelja i „plavim šlemovima“ još od 1964. čuvara mira na Kipru – očekuje da će biti uspešniji od svog prethodnika Kofija Anana. Nada se da će, advokat Anastasijades i arhitekta Akinči, „učiniti najviše što mogu da do završetka 2016. dođu do rešenja, koje izgleda da je na dohvat ruke“. Istina, tako se činilo i na početku godine, ali ovog puta se i po rečima operativaca UN „napredovalo više nego u prethodnim prilikama“.

Dve strane su se davno saglasile u principu o federaciji dve zone i dve zajednice kao temelju obnovljenog ujedinjenja, ali godinama različito tumače njegovu praktičnu stranu. Nesaglasnost je u mnogim glavnim pitanjima, pre svega veličini teritorija svake jedinice (sada Turci drže oko 36 procenata, dok Grci misle da bi moglo da im pripadne najviše 29), povratku i korišćenju oduzete imovine, repatrijaciji doseljenika dovedenih iz kopnene Turske i njenog garnizona (trideset hiljada vojnika na severu ostrva) i daljoj ulozi sila koje su od 1960. „čuvari“ nezavisnosti prvobitne republike. Ti garanti su bivši kolonijalni upravljač Britanija, i nacionalni patroni, Grčka i Turska, svako sa svojim potrebama, a ove dve pritom i pod teretom davnih računica (Atina udarom vojne hunte protiv Makariosa, a Ankara potonjom invazijom), koje su zapalile do danas nedogoreli fitilj…

Sajprus mejl beleži, navodeći temeljno upućene da su dve strane sada sasvim malo udaljene od završnog koraka u ključnim aspektima, ukoliko mogu da nastave u istom raspoloženju. „Mape još nisu na stolu, ali je približavanje stavova ostvareno“, piše i nikozijski list Politis, uz upozorenje da „ako sledećih dana karte ne budu nacrtane, pregovori mogu da pretrpe brodolom“.

Dobre vesti pre svega izgleda da najavljuje shvatanje sagovornika da više nema viška vremena za prazan hod.

Promenjenu atmosferu londonski Ekonomist vidi i u neočekivano visokom oporavku kiparske privrede, posle godina kritičnog finansijskog posrtanja. Očekivani rast BDP je skoro dvostruko veći od proseka u evrozoni. Korišćenje značajnih rezervi gasa u priobalnom moru biće mnogo teže i komplikovanije, čak preti obnovom sukoba, ako ostrvo ostane podeljeno. Istočni Mediteran bi, po proceni eksperata, „ako sve bude valjano obavljeno mogao da postane jedan od ključnih energetskih snabdevača Evrope“.

Predsednik Anastasijades, liberalni konzervativac, političar desnog centra i umereni levičar Akinči na severu – koliko da su im ideološke odrednice suprotne – dosad pokazuju valjano partnerstvo i neophodnu državničku poslovnost.

Sigurno da najveći deo Grka novu federaciju vidi kao čvrsto kontrolisanu zajednicu, dok je Turci zamišljaju kao snažno određen autonomni region. Ishod, međutim, može da bude razumna, ali i za javno mnjenje „svarljiva ravnoteža“.

Najveći ispit je novo otkrivanje jedinstvenog osećanja pripadnosti jednom Kipru – napuštenog i uveliko zaboravljenog združenog identiteta, pošto već mnoge generacije u tome nemaju iskustva, prolazeći pritom kroz odvojene škole grčkog i turskog patriotizma i nacionalizma razvijanog na obe starne „zelene linije“.

Mnogo pre nego što su se Nikos Anastasijades i Mustafa Akinči prihvatili pregovaračke partije postojala je nikad zvanično potvrđena, ali pohranjena u diplomatskim arhivama, a ipak odranije dostupna virtuelna zamisao budućnosti: „Ujedinjeni Kipar, kao federalna država, biće utemeljen na političkoj jednakosti Grka i Turaka, imaće međunarodni identitet i jedan suverenitet, kakav uživaju sve članice UN, uz specifične samostalnosti obe zajednice. Jedinstveno kiparsko državljanstvo biće uređeno po federalnom zakonu. Svi će, takođe, biti građani i ili grčke ili turske konstitutivne skupine (ovaj ključ biće za unutrašnju upotrebu). Ustav će, kao vrhovni zakon, precizirati sve nadležnosti u složenoj formuli nezavisnosti i povezanosti i neće dozvoliti bilo kakvo preklapanje i mešanje. Za moguće sporove je nadležan Federalni vrhovni sud. Biće zabranjena svaka secesija ili unilateralna promena. Čitav paket biće odobren na istovremenom referendumu grčke i turske zajednice. Bila kakva arbitraža je, u kasnijim nedoumicama, isključena.“

Koliko će očekivani kompromis ličiti na ovaj model zasad je uveliko nepoznanica. Nagađanja su da će, ako završnica bude uspešna, a već polovinom decembra kiparski dvojac prođe proveru i sa trojstvom garantora, početkom iduće godine moći da dođe na red i referendum na severu i jugu, kao poslednji sud učinku političara.

Veliki svet sudbinu malih, dok je mirno podnose – valja imati na umu – prepušta malim vestima.