Kiparska UN šargarepa

Uz 37-godišnjicu osmodnevnog puča hunte na grčkoj strani 1974. i potom munjevitog turskog vojnog zauzimanja severa – otkad traje nepomirljiva podela ostrva – pokrenut je postupak da Kipar jula 2012. primi predsedavanje Evropskom unijom kao ujedinjena država, ne kao prestonica koja nema vlast nad svojom drugom polovinom, koju kao samostalnu niko (sem Ankare) ne priznaje.

Koliko obrt izgledao nestvaran, ipak nije i potpuno nemoguć.

Ban Ki-mun, generalni sekretar UN je doveo u Ženevu predsednika Dimitrisa Hristofiasa i Derviša Eroglua, glavare grčke i turske zajednice. Pošto im je rekao da je u njihovim dosadašnjim skoro trogodišnjim razgovorima napredak bio „isuviše spor, a neke važne oblasti ostaju nedirnute, potreba je da se pregovori intenziviraju“, odredio je rok da se sporazumeju do oktobra, što će biti provereno na sledećem jesenjem sastanku u Njujorku, na šta su sagovornici – istina bez javno izgovorene saglasnosti – pristali.

Generalni sekretar Ban je primetio da „obojica lidera moraju da obnove nadu i entuzijazam i da se spreme za kompromise koje rešenje zahteva“.

U skiciranom procesu zatim sledi međunarodna konferencija sa Britanijom, Grčkom i Turskom, garantima nezavisnosti Kipra, pravom kako bi se utvrdilo šta će biti sa njihovim pravom na vojnu intervenciju, stečenim prilikom oslobađanja ostrva od kolonijalne uprave Londona 1960. Naravno, neizbežno je i učešće otaca novog pomirenja – UN i neizbežne – EU. Najzad, u proleće 2012. trebalo bi da slede referendumi, i na jugu i na severu – da Grci i Turci prihvate konačni recept budućnosti u federalnoj zajednici.

Prethodni plan UN Kofi Anana propao je na referendumu 2004, kad su ga Turci ubedljivo prihvatili, a Grci odbacili ponudu. Još jednom Afroditino ostrvo je tvrdoglavo ostalo u lavirintu novije prošlosti.

Od prijema Kipra u EU privilegije Evropljana uživaju samo Grci.

Ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu smatra da ponuđena sveža mapa puta „čini predsedavanje Nikozije Evropskom unijom legitimnim, jer bi predstavljalo čitavo ostrvo“. Predstavnik vlade Stefanos Stefanu odmah je uzvratio da ishod „zavisi od Turske i turskih Kiprana“, čije ponašanje će odrediti ko snosi odgovornost.

Iskusni diplomatski insajderi, poput bivšeg ambasadora Holandije na Kipru Maksa Geversa u novinskom članku, preporučuju „potrebu za stvarnom političkom željom i – kako kažu – ‘dobar nos’ za međunarodni politički realizam, a ne ostrvsku parohijalnost. Analitičari su uglavnom saglasni da će određivanje Dana D Ujedinjenih nacija „nagnati sve strane da jasno i precizno artikulišu arhitekturu za rešenje, definišu elemente i njihovu cenu, kako bi sagledali budućnost i usmerili se na realne potrebe, bez štetne retorike“. Nalaze i različite mogućnosti za razmenu ustupaka, u ime potreba i dobitaka severa i juga, ali i za dobrobit zainteresovanih spoljnih strana – Atine i Ankare, pritisnute ekonomskim ili političkim teretom.

Komentatori, skloni praktičnosti, podsećaju da pregovori bez unapred određenog roka „teško da ikad uspevaju“.

Sajprus mejl, dnevnik iz Nikozije, prenosi reprezentativno istraživanje koje meri raspoloženje i naklonosti Kiprana. Ovaj Galup nalazi da, „dok samo 54 odsto Grka smatra Grčku otadžbinom, a 92 procenta veruje da ima grčke kulturne korene, za 88 odsto Turaka kulturni koreni su turski, uz to da Tursku kao otadžbinu vidi 74 procenta anketiranih“. Istovremeno, samo pet odsto Turaka osećaju se samo Kipranima, a među Grcima taj procent dostiže dvadeset poena.

Dok generalni sekretar UN pruža još jednu primamljivu šargarepu, agencija UPI beleži mišljenje jednog bivšeg kiparskog zvaničnika po kome „rastu nagoveštaji da Ban možda razmatra okončanje bataljona Ujedinjenih nacija posle decembra, kad je vreme produženja mandata, ako grčka i turska strana uskoro ne pokažu stvarni napredak u razgovorima.“.

Mirovne trupe UN nalaze se na Kipru još od 1964, čitavih deset godina pre turskog iskrcavanja, a od vremena rane međuetničke zategnutosti i početnog rastakanja dve zajednice. Dugo je to više simboličan ešalon pre plavih bereta nego šlemova, manje od hiljadu vojnika i 65 policajaca, kao podsetnik duž ‘zelene linije’ o univerzalnoj nedoumici, nepredvidivim ukrštanjima diplomatskog i drugačijeg vojevanja.