Ključ Svetog groba

 Skorašnji opis Gabriela Barbatija mogao je biti načinjen i pre više stoleća. Ništa se nije promenilo otkad je red uspostavljen: „Svakog jutra, već u pola pet ključar iz roda al Gudia, kako su činili i njegov otac, deda i raniji preci, dolazi pred crkvu. Donosi ključ i gvozdeni klin dugačak trideset centimetara predaje izaslaniku porodice Nuseibe, koji kuca na vrata hrama, dozivajući sveštenike i hodočasnike, koji su proveli noć u molitvi. Kroz mali okrugli prozor, neko od monaha dodaje drvene merdevine, da bi ključar mogao da dopre do gornje brave. Otključava zatim i donju. Uveče se sve ponavlja obrnutim redom. Kako je zajedništvo među crkvama pod ovim krovom nesigurno, skoro će hiljadu godina otkad je sultan zapečatio druga vrata crkve i poverio kontrolu jedinog ulaza neutralnim čuvarima.“

Podela i kontrola najsvetije bogomolje u Svetoj zemlji je posebna formula koju i danas strogo i precizno održavaju fermani osmanskih sultana iz 1757. i 1852. Večne sukobe i više puta međusobne krvave obračune, tadašnja vlast druge vere prekratila je propisom da je „status quo“ otad kućni red za dugo zavađene duhovnike koji se odvojeno mole jednom Spasitelju, ali i vojuju za vlastita znamenja. Ovakva odredba osmanskog svetovnog vladara potvrđivana je kasnije i ugovorom Porte i zapadnih sila 1858, istovremeno sa povlačenjem mnogih ovozemaljskih državnih granica. Potonji svetovni gospodari Jerusalima, od engleskog generala Edmunda Alenbija, koji je – na kraju četiri veka vlasti Turaka – kao pobednički vojskovođa u Prvom svetskom ratu ujahao u grad 1917. potvrdili su propis muslimanskih sultana. Posle britanskog mandata i Drugog svetskog rata, isto su učinili i Jordanci i, konačno, Izrael. Crkva Hristovog groba ima svoj poseban suverenitet, u kome njenih – ako je umesno poslužiti se političkim rečnikom – nejednakih „šest federalnih jedinica“ do danas tegobno održavaju mirno susedstvo.

Pravoslavci Grčke jerusalimske patrijaršije više od svih, zatim Jermeni i katolički franjevci su glavni nosioci prava u Hramu vaskrsenja, a na ograničenom prostoru prisutni su i Kopti, Sirijci i Etiopljani, ali ovim poslednjim je mesto samo na krovu, gde i borave i mole se u svoj siromaškoj manastirskoj kapeli. Kad se početkom ovog veka koptski kaluđer sa svoje teritorije stolicu na kojoj je sedeo pomerio u hladovinu, Etiopljani su to protumačili kao „neprijateljski akt“, koji se okončao prenošenjem jedanaest duhovnika u bolnici. Održavanje mira je komplikovana diplomatska misija, iako se do danas zna ne samo ko kad ima bogosluženje, koliko traje, nego i ko ima pravo da ukuca ekser, unese metlu, promeni pregorelu sijalicu, pa i da obriše prašinu. Biva da je ispit pregovaračke veštine oprati „svoj“ prozor, jer treba nasloniti merdevine na „tuđ“ zid. Sve crkve ipak moraju da čuvaju slovo propisa davno ustanovljenog, koji je neprikosnoveno povukao granice čime ko raspolaže i koliko ima drugih prava. Grčkim pravoslavcima Jerusalimske patrijaršije pripada najviše, kako je i sa glavninom hrišćanskih svetinja u čitavoj Svetoj zemlji (oko sedamdeset procenata).

Samo temelji sadašnje Crkve Svetog groba potiču iz četvrtog veka kakvu je podigao car Konstantin, pošto je 336. osvećena; Persijanci su je spalili 614, obnovljena je do 626, malo zatim – 638. godine – kalifa Omar ju je zaštitio od preobraćanja u džamiju, a onda ju je još jednom skoro uništio fatimidski kalifa Hakim bin Amr 1009. Popravlja se novcem vizantijskog cara Konstantina Monomahosa, prepravljaju je kasnije i krstaši.

Današnje stanje i izgled bogomolje uglavnom datira od 1810. i – kako znalci navode – „građevina je, kojoj su mnogi dodavali pečate, a razaranja od ljudske ruke i prirode neprekidno su joj menjala izgled. „Požari, zemljotresi, koliko i dobrotvori i nasilnici su se smenjivali. U ne tako davnoj „epohi civilizacije“, u vreme Musolinija – recimo – po jednom zapisu „franjevci su angažovali italijanske arhitekte, koji su predložili da se čitava crkva sravni sa zemljom i da se podigne nova“. Sumanuti projekat je, srećom, izostao.