Ključevi Šengena

Predlagači svoju ideju objašnjavaju kao „poslednju meru, na ograničeno vreme, ukoliko se granična kontrola na jugu i istoku Evrope pokaže nesposobna da spreči ulazak ilegalnih imigranata“, a – dodaju – i prilikom velikih skupova, političkih, sportskih i drugih.

Berlin je već jednom vratio granične provere: na svetskom prvenstvu u fudbalu 2006. policija je presretala navijačke huligane. Slično je postupio i Lisabon. A zabeleženi su i primeri karantina, različitim povodima, na kapijama više zemalja.

Kad je prošle godine Danska nameravala da se pregledom pasoša i automobila brani od prošvercovanih došljaka i organizovanog kriminala na graničnoj crti sa Nemačkom i Švedskom, evropske prestonice, a posebno baš Berlin, nazvale su takvu zamisao „lošim danom za Evropu, jer ostvarena sloboda kretanja ne može da bude pogažena“. Kako je u Kopenhagenu vlada socijaldemokrata zamenila desni centar, ideja je završila u arhivi.

Sada su se nemački i francuski ministri unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih i Klod Gean obratili Danskoj, koja u ovom polugođu predsedava Evropskoj uniji, pa će se njihovo pismo ove nedelje naći na dnevnom redu.

Revnosni briselski činovnici nisu iznenađeni berlinsko – pariskom ofanzivom, koja po uverenju upućenih, nema dugoročnijih izgleda, iako ima formalni oslonac. Niko ozbiljno ne veruje da je ovo put da se imigracioni talas značajnije spreči. Šengenski sistem, istina, dozvoljava da „svaka država za sebe, nalazeći da joj je domaća bezbednost u opasnosti, preduzme jednomesečnu unutrašnju kontrolu ulazaka“. Francuski iskorak je, čini se, više Sarkozijev izborni potez. Predsednik, koji se bori za drugi boravak u Jelisejskoj palati u kampanji je zapretio da će se Pariz povući iz „mreže slobodnog kretanja“, ukoliko se zakoni o imigraciji ne učine strožim: „U vreme ekonomske krize, ako Evropa ne može da kontroliše one koji prelaze njene granice, neće više biti u stanju da finansira državu obezbeđenog blagostanja.“

Nemci – kao i Francuzi sa direktnim morskim granicama prema jugu – sa svih strana su izloženi invaziji azijsko-afričko-balkanskih ekonomskih paćenika, koji pokušavaju da bez papira zakorače u „raj“. Ministar Fridrih u jednom intervjuu upire prst u šengenske zemlje koje „ne ispunjavaju svoje dužnosti na spoljnim granicama EU“, posebno pominjući Grčku, koja je na udaru imigrantskog talasa sa istoka.

Najžešći komentatori, poput kolumniste Špigla, veruju da je stvar za Nemačku i Francusku simbolična poruka: „Žele da jasno pokažu da njihove vlade imaju poslednju reč na granicama i da ih uvek svojom voljom zatvaraju, ako nađu da je potrebno. To je i demonstracija snage prema Evropskoj komisiji, koja je u poslednje vreme podsećala na svoj udeo u kontroli granica. Ali, ovaj postupak može da ima drastične posledice. To je povratak u svojevrsno nacionalističko razmišljanje, koje mnogi vide kao ostatak prošlosti“.

Nemački radio-komentator ističe da „tekuća rasprava otkriva mnogo više nego što je briga od ilegalne imigracije“: „Ovo je, zapravo, novo poglavlje, sa jedne strane u borbi za moć između nacionalnih država i Brisela i – istovremeno – između različitih institucija Evropske unije.“

Današnja šengenska sloboda obuhvata četiri stotine miliona ljudi, preko četiri miliona kvadratnih kilometara u dvadeset šest zemalja, koje pritom nisu sve članice EU, kao što ni sve pripadnice briselske zajednice nisu obuhvaćene, pre svega sopstvenom željom. Britanija veruje da vize najbolje štite Ostrvo od previše nepoželjnih gostiju, a takvih – pominje – ima već dovoljno iz Komonvelta. Ali, Rumunija i Bugarska nisu stekle pristupnicu, iako je žarko žele; po agencijskim vestima „postigle su granične standarde“, ali su još na čekanju, jer sve EU vlade nisu u to uverene.

Šengenska povelja potpisana je u gradu po kome je dobila ime juna 1985. na brodu na reci Mozel, koja teče kroz Luksemburg, Nemačku i Francusku i ove tri zemlje, uz Belgiju i Holandiju su prve zaplovile zajedničkim evropskim prostorom bez graničnih linija, mada ne istog časa. Ostali su uskočili kasnije u zajedničku granicu dugačku 7.700 kilometara na kopnu i svih 42.700 kilometara morskih obala. Prošle godine Grčka je u jednom trenutku, dok se Brisel nije usprotivio, nameravala da podigne ogradu prema Turskoj, da silni namernici sa Istoka po mraku ne mogu više da pređu Maricu i „osvoje“ Evropu.

U carsko doba, od Sankt Peterburga do Pariza do 1914. putovalo se i bez pasoša i bez pečata, nalazi engleski reporter pokrećući evropski vremeplov.