Knjigovodstveni mir

Berlin je sa šezdeset devet miliona evra obeštetio vlasnike – uglavnom američke privatne investitore, penzione fondove i čuvarne korporacije – poslednjih nenaplaćenih obveznica, kojima su na kraju pripale zaostale reparacije iz Versajskog ugovora.

Obveznice je nemačka vlada počela da izdaje 1924. kako bi olabavila omču.

Kad su na mirovnoj konferenciji u pariskoj Sali ogledala članom 231 saveznici utvrdili odgovornost Nemačke, dve sledeće godine su im bile potrebne da odmere da je ta klauzula ravna vrednosti sto hiljada tona zlata.

Najrevnosniji u proračunu bili su Francuzi i Britanci, jer su se oni – pored traženja pravde i garancija da Berlin „dugi niz godina neće moći da pomisli da opet krene u vojne pohode“ – za vođenje rata najviše zadužili kod Amerikanaca. Prvih godina svog tereta posle Prvog svetskog rata, Nemačka je slabo ispunjavala obavezu koliko zbog sopstvene nemaštine i ekonomskog posrtanja, toliko i zbog nemirenja sa versajskom osudom, pored ostalog gubitkom trinaest procenata teritorije, što je – po saglasnosti mnogih istoričara – u okruženju hiperinflacije i nezaposlenosti pogodovala nacionalističkom radikalizmu, kao vešto korišćena „propagandna bombona“ Hitlerove nacističke partije u nastajanju.

Istoričar Stefan Šuker piše da je prvi paket avgusta 1921. bio svežanj „papirnog novca“ bez pokrića.

I među pobednicima, koji su diktirali početne uslove, javljalo se uverenje da je finansijsko gušenje pobeđenog prejako. Nemačka obaveza je 1924. i 1929. prepolovljena, a onda je početkom tridesetih godina, u tadašnjoj svetskoj ekonomskoj krizi i pometnji – posle jednogodišnjeg moratorijuma predsednika Amerike Herberta Huvera – konferencija u Lozani 1932. pokušala da otpiše skoro čitav nemački ratni dug, ali predlog nije prošao u Kongresu SAD.

Pošto je osvojio vlast, Hitler je posle 1933. odbio sva dalja plaćanja. Nemačka je dotle isplatila osminu dospelih obaveza.

Danas čak ima istoričara uverenih da je „versajska odluka bila ključni faktor, koji je vodio u Drugi svetski rat“.

Kad su posle Drugog svetskog rata od Nemačke postale dve države, svaka od njih je držala da dužnička uloga nije njena. Londonski sporazum novih pobednika je 1953, uz saglasnost Zapadne Nemačke, predvideo da se zaostale isplate delom, i izmenjenim proračunom, odlažu za bolja vremena – kad se Nemci ujedine… A pošto je dobar deo potom namiren isplatom obveznica. Na opet jedinstvenu Nemačku partneri su gledali širokogrudije, sasvim drugačije nego u Versaju. Preostale isplate su podeljene u dvadeset rata. Poslednja je upravo prispela.

Visokotiražni tabloid Bild zaključuje da je „nastupilo nacionalno olakšanje u naciji koja je devet decenija bila osedlana dugom“.

Ekonomista, profesor Mark Harison podseća da su „posle Drugog svetskog rata vođe vešane, ali nacija nije kažnjena“.

Sada već davna prvobitna nemačka plaćanja bila su određena u gotovini ili u čeliku i uglju (prvenstveno Francuskoj, Belgiji i Italiji, kao naknada za razorene kopove u u tim zemljama), ali i u intelektualnoj svojini ili patentima; prema jednoj enciklopedijskoj odrednici, brendu „aspirina“, na primer.

Zanimljivo da jedan zapis tvrdi kako su reparacije iz Versaja bile „delimično odgovor za namete Francuskoj, posle rata sa Pruskom, propisane ugovorom iz Frankfurta 1871“. Pominje se, međutim, i poređenje: Pariz je morao da isplati svoju obavezu za tri godine, dok je prilagođeni plan iz 1929. predviđao za Nemačku dvadeset devet. Odšteta po frankfurtskom sporazumu su, dalje je navedeno, sračunate „po obrascu naknade koju je Napoleon nametnuo ranije – 1807“.

Istorija dugo pamti bolne ratove. Naplata traje još duže, pa kasniji obračuni sporo dolaze na red.