Koptska iskušenja

… sada izloženih i terorizmu jurišnika kalifata (ali i mnogim ranijim smrtonosnim napadima, pre uskočkog pohoda Isila), koji svoj „sveti rat“ prenose u muslimansku zemlju sa najvećom hrišćanskom zajednicom u islamskom svetu.

Kopti čine oko deset odsto egipatskog stanovništva od devedeset miliona, dok se u zvaničnim podacima govori o pet miliona, a Koptska crkva pominje da njena pastva broji čak između petnaest i osamnaest miliona. Svoju istoriju Kopti pamte od „najranije zore hrišćanstva“, otkad je Egipat posle faraonske, pod rimskom vlašću vremenom postajao većinski hrišćanska zemlja počev od polovine prvog veka, kad je u Aleksandriju došao evanđelista Marko.

Hrišćanska većina počela je da se osipa od sedmog stoleća, pošto je arapsko osvajanje pokrenulo islamizaciju. Po zapisima prorok Muhamed je uputio sledbenike da „budu ljubazni sa Koptima, što znači da im je bilo dozvoljeno da praktikuju svoju veru, ukoliko plaćaju taksu za zaštitu koja im se pruža“. Tokom sledećih vekova preobraćanja i laganog uvođenja ograničenja hrišćanima – konačno u dvanaestom – Egipat je postao zemlja sunitskih muslimana. Plaćanje nameta je ukinuto tek 1855. godine.

I danas Kopti, „posle svih dobrih i loših vremena u odnosima sa vlastima, koje su se smenjivale“, smatraju da su nedovoljno zastupljeni u javnom životu i da su zapravo često podanici drugog reda, kojima je uskraćena potpunija ravnopravnost, a sem toga su u mnogim prilikama bivali su i meta i žrtve nasilja bez dovoljne zaštite države.

„Istorija patnji Kopta je duga“, zaključuje Lidija Halil baveći se daljom i bližom prošlošću, ne samo najnovijim bombaškim napadima sledbenika Daeša – sa desetinama usmrćenih (najmanje sedamdeset mrtvih) – na bogomolje u Aleksandriji, Kairu i Tanti. Islamska država najavljuje i nove udare u Egiptu: „Svi krstaši i njihovi saveznici treba da znaju da račun između nas i njih nije sveden i oni će ga platiti rekama krvi svoje dece“.

Koptska crkva (i njen patrijarh Tavadros Drugi) je – kako ne postoji drugačija organizacija ili politička partija zajednice – razumljivo neophodni etnički zaštitnik svojih vernika, a ne samo religijsko utočište, ma koliko da su svi Egipćani, po državnom, a ne verskom ustrojstvu, ravnopravni građani.
NJujork tajms je u jednom skorijem razmatranju prilika zaključio da „visoki dostojanstvenici Koptske crkve čine napore da bez talasanja rade sa vladom kako bi se stvorila slika jedinstva i smirenosti“, što je sadašnjem predsedniku Sisiju dobrodošla „legitimacija“. Međutim, piše američki dnevnik, „lokalni koptski prvaci to nevoljno slede“, posebno pominjući mesta u kojima se ponavlja nasilje ili se, pozivanjem vlasti na „bezbednosne razloge“, sprečava podizanje i otvaranje novih crkava.
Terorističke akcije udaljenog Bagdadijevog kalifata, koje se u Egipat prelivaju preko Sinaja, zapravo su samo novi element iskušenja kroz koja su preživljavali Kopti.

Zanimljive su otud mnoge mene iz vekova novije istorije, koje beleži Enciklopedija Bliskog istoka: Sa početkom egipatske modernizacije u devetnaestom veku vlast je bila relativno tolerantna prema Koptima, u prvim decenijama dvadesetog koptska elita je stekla ključnu ulogu u ekonomskom i kulturnom razvoju zemlje, pa čak i mesto u politici. Butros Gali (deda nama poznatijeg generalnog sekretara UN istog imena) postaje premijer 1908, ali je dve godine kasnije ubijen, što remeti odnose tada opterećene panislamizmom, a onda od 1919. nastupa nacionalno jedinstvo i harmonija koju do 1952. mnogi nazivaju medenim mesecom odnosa muslimana i Kopta. Naserova revolucija i njegov arapski nacionalizam nisu bili naklonjeni Koptima. Pod Sadatom, sedamdesetih godina, stižu dalje neprilike, pa i kućni pritvor tadašnjeg patrijarha Šenude u pustinjskom manastiru u Vadi Natrunu, sa Mubarakom, koji se posebno dičio obnovom Koptskog muzeja u Kairu i isticanjem naklonosti za hrišćane, biva bolje.

Predsednik Abdel Fatah Sisi posebno računa na Kopte, ali najpre za sopstvene potrebe, pa fotografiju sa patrijarhom Tavadrosom pored sebe, posle puča kojim je oboren izabrani predsednik Mohamed Mursi, protivnici režima ističu kao „sliku koja sve govori“.

Iskusni bliskoistočni znalac Robert Fisk kaže da „nije teško sagledati stvari“: Kao manjini, hrišćanima je potreban režim da ih zaštiti, a svojim napadima neuki muslimanski propovednici guraju ih sve bliže Sisiju.

Sigurno je da put pape Franje u Egipat, uz sve nabolje namere, neće umiriti bure i brige na Nilu, ali pored pokazane podrške Koptskoj (inače monofizitskoj) istočnoj crkvi, episkop Rima je na Al asharu – ‘Vatikanu’ sunitskih muslimana – dočekan posebnom pažnjom velikog šeika Ahmada al Tajeba, pa je tako otklonjena i zaostavština Benedikta XVI (zbog koje je istina rekao da ne predstavlja njegovo mišljenje i ponudio je izvinjenje), koji je 2006. na univerzitetu u Regensburgu pročitao jedan citat cara Manuela Drugog Paleologa iz XIV veka po kome je „naređenje proroka Muhameda bilo da se vera, koju je propovedao, širi mačem“, zbog čega je bio prekinut redovni godišnji dijalog sa katolicima, a država je povukla ambasadora iz Svete stolice.

Potrebe su, kao i uvek, mnoge.