Egipatsko arapsko proleće, umesto zrenja u demokratsku jesen, još rađa otrovne plodove – mrtve u krvavim sukobima sugrađana, ovog puta muslimana i hrišćanskih Kopta. Žitelji Misira, naslednici faraonskih predaka, od četvrtog veka misionari i vernici hrišćanstva, u sedmom stoleću pridruženi i najvećim delom privedeni islamu, ni posle tolike milenijumske istorije ne nalaze trajno spokojstvo nacije.
Pred najnovije izbore, posle svrgavanja modernog faraona – očekivane 28. novembra – verska napetost i pripadnost pretiču politička i partijska nadmetanja. Generali, koji životom u dolini Nila upravljaju od rušenja Mubarakove diktature, zabranili su zakonom religiozne parole u kampanji; za ovakvu neposlušnost preti kazna – tromesečni zatvor i znatna novčana globa.
Analitičari ukazuju da nijedna partija nije istinski uspela da predloži celovit program ekonomskog i političkog isceljenja. Mobilizacija verom veoma je značajna poluga agitacije za kasniju svetovnu vlast.
Muslimani i Kopti Egipta su, kao i u više ranijih prilika, u svojevrsnom „krstaškom ratu“ ulice, nekad pomognutom interesima svetovnih gospodara.
U policijskom nasilju nad koptskim Egipćanima tokom vikenda bilo je najmanje dvadeset pet mrtvih, prema nekim izveštajima i trideset šest. Napetost posle zajedničkog revolta protiv Mubaraka, povećava javne sumnje u sposobnost i spremnost generala da istinski usmere zemlju prema demokratiji, naročito zbog ostavljanja „odrešnih ruku“ nepomirljivim islamističkim grupama.
„Ovo je opasna kriza, koja može da se završi opštim sukobom svih građana“, oprezna, ali i dovoljno jasna je poruka Amr Muse, verovatno najozbiljnijeg kandidata za predsednika države, dok upućeni strani posmatrači primećuju „povećani rizik da armija dođe u potpuni sukob sa čitavim narodom, pošto se vojska ponašala izuzetno nasilnički“. Hrišćani, Kopti – autentično ortodoksni, katolici i protestanti – u Egiptu čine desetinu, moguće i nešto više, stanovništva. Kao monofiziti, od vaseljenskog sabora u Halkedonu 451. godine, opredeljeni su (time se u osnovi i razlikuju u istočnom hrišćanstvu) za samo jednu, božansku prirodu Hristove ličnosti, koja objedinjuje i sve druge vrednosti.
Kopt je zapravo starojezička reč za Egipćanina. U vekovima rimske vladavine oni su činili većinu podanika, a tek dugo posle arapskog osvajanja 639. godine, u desetom veku islamski vernici su postali brojnije stanovništvo od hrišćanskog, a arapski zvanični jezik. U dvanaestom stoleću koptska crkava je prihvatila arapski kao jezik svojih bogosluženja.
U kasnijem vremenu muslimanske vlasti, Kopti su postali manjina, bez prava na služenje u vojsci, više političke položaje, izloženi posebnom porezu, u zamenu. Tek sredinom devetnaestog veka promenjen im je status, dekretom iz 1856. kediva Mohameda Alija, osnivača modernog Egipta, ukinute su sve zabrane, obećana im je sloboda vere, jednakost u zapošljavanju. Liberalna epoha je potrajala, ali je ne Naserovom revolucijom 1952, nego kasnije značajno usahnula nacionalizacijom koptskih dobara, zatim i drastičnim smanjenjem njihovog političkog uticaja. Rezultat je bila masovna emigracija viđenih Kopta.
U zemlji se, bar među intelektualnom elitom, ipak poštovala filozofska ideja o „jedinstvenoj egipatsko – arapskoj – islamskoj civilizaciji“, koju su načinjale političke potrebe.
Enciklopedije, međutim, beleže kao kritične periode sudara: britansku kolonijalnu upravu, Sadatovu eru (napuštanje socijalizma, populizma i nacionalizma), kao i kasne osamdesete godine prošlog veka.
Mirniji suživot se rastakao, tako da su jačanjem islamske komponente muslimani postajali „više muslimani“, a Kopti „više hrišćani“. Otud, ređali su su se sukobi i žrtve, dok se nekako održavala i zajednička sudbina i tako opstajali i pomirljivi odnosi. Poznavaoci tvrde da u Egiptu u temelju društva, preovlađuju klasni, ne religiozni odnosi. Izbijanje nasilja i sukoba događalo se tokom „određenih političkih epizoda“ – kažu pažljivi istraživači – „raspaljivanih militantnim agitatorima, često provokatorima“.
Asef Bajat, profesor sociologije i bliskoistočnih studija sa američkog Ilinois univerziteta nalazi: „Istina je da su obični muslimani i hrišćani živeli skladno, mimo verske podele. Na političkoj eliti je da izgradi temelje kohabitacije i da se uzdrži od pothranjivanja nepoverenja.“
Butros Butros Gali, najviđeniji Kopt prošlih decenija, bio je generalni sekretar Ujedinjenih nacija početkom devedesetih. Kod kuće, njegov deda je davnijih godina bio premijer, otac neko vreme ministar finansija. Unuk je, istina, bio Sadatov imenovani vicepremijer, ali nikad nije bio potpuni ministar spoljnih poslova Egipta – bio je na stepenici niže, državni ministar.
Zna se šta kome pripada, i uz zakon o jednakosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
