Kraj dinastije

Mandat potomka predaka koji su, kroz sve bure – otkad je deda Georgios 1923. prvi put bio ministar u svojoj poluvekovnoj javnoj službi, gotovo do smrti 1968. u kućnom pritvoru pukovničke hunte – stavili pečat Papandreuovih na čitavo stoleće grčkog političkog života potrajao je dve godine. Podsećajući na čitavu porodičnu istoriju, Njujork tajms nalazi da ju je mogao napisati Sofokle, jer je ravna antičkim tragedijama, prenesenim u novije doba.

Jorgosa mlađeg (1952), mada ne više i mladog, na pragu je šezdesete, stigla je sudbina gubitnika – omča bankrota države oko vrata – koga i njegova partija žrtvuje, a parlamentarni protivnici podižu na „politička vešala“. I sam prihvata da (neobično za ovdašnje, a i tamošnje običaje) nema izbora i napušta vlast, koju je 2009. stekao u trećem pokušaju.

Odmereni analitičari vide ga kao „dobronamernog, ali bez stvarne političke umešnosti“, naročito poredeći ga sa ocem i dedom, a pogotovo u svetu neuređene grčke politike. Kolumnista uglednog atinskog dnevnika Katimerini zaključuje: „Mnogi Jorgosa nazivaju izdajnikom, okrivljuju ga za surove mere, loš sistem i tako dalje. Ali to su teške reči i pogrešne su. On je dobar čovek, ali to nije dovoljno, ne bar za ovaj posao. On bi bio potpuno uredu da je Grčka tiho, mirno more. Ovako, na čelu je kad vetrovi duvaju brzinom od dvanaest bofora. Njima ne može da upravlja“.

Za sebe veruje da izvlači Grčku iz nasleđa nepotizma, a sam je – često – viđen kao „proizvod ukorenjenog pokrovoteljstva“. Najnemilosrdniji, ideološki obojeni kritičari potežu za preteranom figurom; porede predsednika vlade u odlasku sa netalentovanim glumcem, od koga se traži da igra Hamleta.

Verovatniji je rasprostranjeniji utisak da kao premijer nema specifične sposobnosti i snažnu harizmu vođe, u stalnom sravnjivanju sa dvojicom ranijih Papandreua na istom položaju, pa je otud „fatalni premijer“, pošto su izbledele nade nacionalne elite, polagane u Jorgosa kao plod zapadnog obrazovanja i porodičnih korena. „Sin plaća očeve grehove“, beleži Nikos Dimu, podsećajući da su velika zaduženja počela sa Andreasom, velikim majstorom populizma, koji je na zborove na Sintagmi sabirao stotine hiljada sledbenika vatrenim obećanjima i „lakom rukom“ u podeli „slatkih darova“ željnom narodu.

Svakako i deda (neumorni antirojalista) i otac (levičar i antikomunista) su bili, kako se razložno navodi, „reformisti, arhitekte moderne Grčke, ali mnogi Andreas krive za seme nekontrolisanog duga“, koji je – istina – moderna Atina poznavala i ranije, u devetnaestom veku. Hvaljen za iskorenjavanje desnice, pominje agencija AP, Papandreu otac je „javni sektor pakovao lojalistima i zamenu za glasove, dozvoljavajući da Grčka živi preko svojih mogućnosti, hraneći osećanje ponosa i samouverenja nacije“. Sinu Jorgosu je, sem toga, pripala nemoguća misija da prekine ono što je PASOK činio tokom čitave svoje istorije, da okrene stranicu – kako bi „moćni sindikati izgubili privilegije“.

Jedan strani poznavalac prilika postavlja ovakvu dijagnozu: „Možda se Jorgos našao između đavola, u formi ministarskog okruženja imenovanog iz partijske baze, koja je dužnik porodičnoj lojalnosti i preterane spremnosti sa se saglasi sa surovim merama pod međunarodnim okriljem“ ili se – kako neki kažu – „nije snašao u demontiranju države bezbrižnog života, više nego blagostanja, koju je pothranjivao njegov otac“.

Najzad, novija saznanja pokazuju da je konačan račun dugova ispostavila i prikrivala vlada Nove demokratije, desnog centra, 2008. i 2009, koja sada satanizuje Jorgosa Papandreua, najglasnije gnevom svog lider Adonisa Samarasa, sa kojim je – inače – delio studentsku sobu na istom američkom univerzitetu. Jorgosov mlađi brat, pedesetčetvorogodišnji Nikos, ekonomista sa Harvarda, koji u Atini vodi fondaciju u spomen Andreasa Papandreua, pomognutu novcem Evropske unije i privatnim donacijama, ne novcem grčke države, povezuje tragove nasleđa i spleta današnjih nedaća, sećanjem na rane osamdesete kad je „u očevoj vladi restorater iz Njujorka postao ministar turizma, vodoinstalater se našao na visokoj dužnosti u trgovačkoj mornarici, a studenti bili ohrabrivani da imenuju profesore“.

Autor knjige o ekonomskom kolapsu Grčke Jason Manalopulos, osvetljavajući ranije decenije, beleži: „Andreas Papandreu je potkupljivao psihu naroda, dajući masama osećaj njihovog postojanja, a ne sposobnosti da rade i suočavaju se sa rizikom.“ Nikos Konstandaras je u Katimeriniju napisao: „Shvatio sam, kao nikad ranije, da se Grci ne osećaju živi, ako ne očijukaju sa smrću. Sada smo opet sami sebi najveći neprijatelji“. Vreme je plaćanja računa, svojih i tuđih.