Krim na poklon

Partijskom glasilu „Pravdi“ je bilo dovoljno samo nekoliko redova da saopšti: „Odluka Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR je da krimsku oblast iz ruske socijalističke republike prenese u ukrajinsku, uzimajući u obzir integralni karakter i ekonomske veze, teritorijalnu blizinu i predlog tri prezidijuma.“ Isti list, više ne kao organ KP, 19. februara 2009. opširnije i detaljno objašnjava raniju ljubav bez granica: „Uručenje Ukrajini nije bilo ništa više od formalnosti u godinama „neuništivosti“ Sovjetskog Saveza. Kijev je primio taj dar prilikom obeležavanja 300-godišnjice ujedinjenja Ukrajine sa Rusijom. U to vreme, nikome ne bi moglo da padne na pamet da će SSSR propasti.“

Istoričari imaju veoma jednostavno objašnjenje velikodušnosti Nikite Sergejeviča. On je došao na vlast posle smrti Staljina, razobličio je njegov kult i osudio ugnjetavanje. Međutim, Hruščov je bio umešan u brojne slučajeve ranije represije; obračunavao se sa „narodnim neprijateljima“ kao prvi sekretar CK KP u Ukrajini od 1938. do 1947. i trudio se da tako dobije podršku rukovodstva. Zbog toga je predao poluostrvo. Drugove je o odluci obavestio dok su išli na ručak.

Na dnevnom redu sednice Prezidijuma CK KP Sovjetskog Saveza zakazane za 25. januar 1954. bilo je pitanje prenošenja oblasti Krima socijalističkoj republici Ukrajini. Rasprava je trajala samo petnaest minuta. Učesnici su bili saglasni, Krim je otišao za džabe. Niko se nije upitao kako će stanovništvo Krima primiti odluku. Dogodilo se da tako važno pitanje bude obavljeno bez ikakvih smetnji. Samo trinaest od dvadeset sedam članova Prezidijuma su bili prisutni. Nije bilo kvoruma, ali odluka je donesena jednoglasno. Vrhovni sovjet Rusije zaključio je 1992. da je oblast Krima bila predata Ukrajini nezakonito.

Nina Hruščova, profesorka međunarodnih odnosa Nove škole u Njujorku, Nikitina praunuka, ovako vidi pradedin postupak: „To je bilo nešto simbolično, nekakav pokušaj da se preuredi centralizovani sistem i – naravno – priznanje da se ponosio Ukrajinom, otud i lični gest prema omiljenoj republici. Bio je Rus, ali je zaista osećao veliku naklonost prema Ukrajini. „Rođen sa ruske strane granice, Hruščov je kao mladić prešao u Ukrajinu, radio u rudnicima, postao partijski poglavar u Kijevu, oženio se Ukrajinkom i stekao – po rečima praunuke – „još jednu od svojih rodnih zemalja“. Uporniji istraživači nalaze i kompleksnije pobude Nikite Sergejeviča – svojevrsno „iskupljenje greha“. Staljinovo izgladnjivanje čitave Ukrajine, deportovanje 300.000 Tatara sa Krima u azijsko bespuće 1944, koje je Josif Visarionovič preduzeo 1944, okrivljujući čitav narod za saradnju sa nacističkim okupatorom.

Jedan od biografa Hruščova, Vilijam Taubman, piše da je „Nikita uvek imao na umu širenje ukrajinske teritorije, pa je tako došao na ideju o dovođenju seljaka iz opustošene Ukrajine na Krim, kao zamenu za izbačene Tatare.“

Ipak oko šezdeset odsto žitelja poluostrva danas su Rusi, pa je njima Moskva, razumljivo, bliža srcu od Kijeva. Ukrajinci čine oko četvrtinu stanovništva. Nešto tatarskih izgnanika vratilo se tek od osamdesetih godina. Osećanja nisu bila posebno značajna do raspada Sovjetskog Saveza, dok dve bratske republike nisu postale samostalne države ukrštenih briga i interesa. Henri Kisindžer je pisao da se „Rusija, od Petra Velikog, u proseku uvećavala za jednu Belgiju godišnje, do kolapsa Sovjetskog Saveza“. Putin je nestanak SSSR-a nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom veka“.

Novija istorija Krima bila je često „laboratorija interesa i potreba“. Nakratko, 1917. na Krimu je bila proglašena suverena država, pre nego što ju je „bela“ armija generala Vrangela (čiji zemni ostaci počivaju u ruskoj crkvi na Tašmajdanu u Beogradu) uzela za svoju bazu. Poluostrvo je – međutim – 1921. postalo deo SSSR, kao autonomna republika, raspuštena 1945. i pretvorena u Krimsku oblast. Konačno – izgledalo je kao dugoročnije smirenje – u Budimpešti su 1994. Rusija i Ukrajina, uz prisustvo SAD i Britanije, potpisale diplomatski dokument o očuvanju međusobnih granica, a 2010. produžen je i sporazum (Janukovič i Medvedev) o ostanku ruske Crnomorske flote – koju je u krimsku luku dovela još Katarina Velika – u Sevastopolju do daleke 2042. Naknadni povratak danajskog dara „ognjem i mačem“ je opasna pomisao.