Krunisanje na Čankaji

Redžep Tajip Erdogan (60) je ustoličenje očekivao i pripremao, sa sigurnošću, koliko je bilo i uverenje posmatrača, i političkih protivnika da neće biti izbornog iznenađenja.

Posle jedanaest godina (tri mandata na mestu premijera) i devet uzastopnih pobeda na različitim izborima, seli se u palatu na ankarskom brdu Čankaja, ne kao ceremonijalni šef države, nego više – po sopstvenom nagoveštaju i opštem očekivanju – kao republikanski „sultan“, kome je (istina) još neophodna promena ustava i nalaženje lojalnog (poslušnog) predsednika vlade.

– Erdogan nastavlja da gospodari turskom političkom scenom, željan da posao obavlja svojom rukom – nalazi Spiro, direktor londonske ustanove Strateške studije, a „što se tiče sledećeg premijera, vladaće iz predsednikove senke“.

Ovakav preokret sigurno nije prevrat. Samo je rezultat dugih i upornih priprema za sedanje na presto. Procenat dobijenih glasova (iako je pobeda osigurana u prvom krugu sa 52 odsto) možda je nešto niži od očekivanog, verovatno zbog primetno manje izlaznosti birača, nego na ne tako davnim lokalnim izborima. Ipak, drugi kandidat, Ekmeledin Ihsanoglu, sa podrškom grupe opozicionih partija zaostao je za Erdoganom čitavih četrnaest poena. Kurdski političar, treći takmac, Selahatin Demirtaš osvojio je blizu deset procenata, što jeste uspeh.

Najjača protivnička stranka, Republikanska narodna partija – Ataturkovo nasleđe – upozorava da je pobednik „glasnik stvaranja još autoritarnijeg sistema koncentrisanog oko ovakvog predsednika“. Devlet Bahčeli, lider Nacionalističke partije akcije – protivnik dosadašnjeg premijera, ali i njegovog rivala u nadmetanju za Čankaju, podržao je Ihsanoglua, objašnjavajući baražom otrovnih strela da je Erdogan uspeo „izigravanjem zakona, prevarama birača, prepredenošću i lukavim smicalicama“.

U listu Volstrit džornal Volfango Pikoli, direktor kuće za politički konsalting Teneo i pisac knjige „Turska na raskršću“ ima smireniji pristup: „Rizik je da će čitav sistem ravnoteže i kontrole vlasti biti dalje oslabljen pošto Redžep Tajip Erdogan pokušava da eksperimentiše sa ovlašćenjima, vodeći državnim poslovima iz palate, postavljajući sve na neispitanu teritoriju.“

Ključ Erdoganovog uspeha je – opšte je uverenje – poletna podrška konzervativnih muslimana, mnogih dospelih u srednju klasu, a – treba imati na umu -nominalno godišnji prihod po stanovniku se utrostručio, dostigao je deset hiljada dolara.

Sa Erdoganove strane obećava se da je cilj „podizanje demokratskih standarda i ekonomskih rekorda u građenju globalne sile, kao nove Turske“. Kritičari govore o „nepouzdanoj demokratiji“.

Podizanje islamskog talasa, koji je i uveo Erdogana u politiku – poznavaoci tumače podsticanjem zastalog tradicionalnog islamskog zamaha, pridobijanjem širokih područja provincije, nesumnjivim ekonomskim plodovima, svođenjem moći vojske na prihvatljiviju meru, pa i opreznijim postupkom u višedecenijskom kurdskom čvoru.

Talas uspeha vodi, naravno, preko mnogih podvodnih stena. U prošloj godini, posebno, Erdogan se suočio sa mnogim iskušenjima. Neprikrivene namere da u tursko društvo unese više pouzdanog islamizma pokrenule su brojne proteste sekularnog sveta i zaštitnika osnovnih građanskih prava. U grubom gušenju nezadovoljstva premijer je sunarodnike čak video kao „strane teroriste“, što je odvlačilo deo birača. Uz to su se ređale optužbe za korupcionaške skandale u njegovoj najbližoj okolini, pa i bliskoj porodici, sve uz postavljanje pitanja o prevršenoj meri autokratije.

Zanimljiv je pritom nalaz Pju istraživačkog centra u Vašingtonu: Erdoganov pristup ima podršku 48 procenata Turaka, protivnika je isto toliko; dobar deo sekularne opozicije se isključio iz političkog života, što se vidi i u manjem izlasku na birališta (ovog puta najnižem od 1977).

Kolumnista uglednog dnevnika Hurijet Murat Jetkin raščlanjuje slagalicu: „Glavni razlog Erdoganove pobede je ekstremno energična kampanja. Nije želeo da dozvoli ni najmanju priliku da ga nešto iznenadi, uprkos predviđanjima o uspehu u prvom krugu. Do maksimuma je iskoristio medije, bio je kritikovan za upotrebu vladinih mehanizama, koristo se brojnim promotivnim kompanijama, a pokušavao je da u javnosti sve prilike okrene u svoju korist – od lokalnih i međunarodnih antagonizama, do verskih. Dalji razlog je manjak entuzijazma glavnih rivala u predsedničkoj trci i indiferentnost njihovih pristalica. Erdogan je dobio što je želeo. Sve ovo će imati posledice na preoblikovanje turskog političkog sistema, okretanje režima od parlamentarnog ka predsedničkom modelu.“

Još u srednjoj školi Redžep Taip Erdogan se isticao kao vatreni govornik u ime političkog islama. Bio je i profesionalni fudbaler, studirao je na Marmaras univerzitetu, 1994. je izabran za gradonačelnika Istanbula, ali je 1998. dospeo u zatvor zbog recitovanja na javnom zboru stihova u kojima su džamije poređene sa kasarnama, minareti sa bajonetima, kupole sa šlemovima, a vernici sa pripadnicima armije. Sa svojom Partijom pravde i razvoja od ranog dvadeset prvog veka uputio se na sopstveno političko hodočašće, ne krijući ambiciju da sa dva petogodišnja predsednička mandata dočeka stogodišnjicu republike u Čankaji, temeljnim potresom zaveta Kemala Ataturka.